Vladar iz senke

Milo đukanović doneo je „čvrstu i konačnu odluku“ da u novom mandatu neće ostati premijer Crne Gore.

Posle gotovo 16 godina, koliko je na političkoj sceni i na najvišim funkcijama u Crnoj Gori, dva puta premijerskoj i jednom predsedničkoj, đukanović je odlučio da se povuče. Dosadašnji premijer Crne Gore ipak, po najavama, ostaje u politici, ali na čelu vladajuće Demokratske partije socijalista. Poznavaoci crnogorskih prilika ocenjuju da će đukanović i nadalje ostati duboko u politici i vući konce kao lider najjače crnogorske stranke. Odluku o povlačenju sa državnih funkcija đukanović još nije javno saopštio. Umesto njega juče je to učinio predsednik Crne Gore i đukanoviće bliski dugogodišnji saradnik Filip Vujanović.

Rodio se 15. februara 1962. godine u Nikšiću. Otac Radovan bio je sudija, a majka Stana medicinska sestra. Ima brata Acu (41) i sestru Anu (46), završili su prava. Školovao se u Nikšiću i Podgorici. Već tokom školovanja ukljućuje u omladinske organizacije. Bavi kulturom i naukom. Završava Ekonomski fakultet u Podgorici, 1986. Bio je jedan od najboljih studenata, oblast – turizam.

U Savez komunista primljen je 1979. Najmlađi član Centralnog komiteta SK Jugoslavije postaje u njegovom poslednjem sazivu. Nadimak Britva daju mu kolege omladinci zbog istupa i replika na sednicama SKJ. Inače, članstvo u Predsedništvu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije bila je Milova prva bitnija funkcija u životu. Politička karijera vrtoglavom brzinom kreće posle 1989. Žute Grede i „dogadanja naroda“ u Crnoj Gori. U to vreme trojka mladih i perspektivnih su Milo đukanović, Momir Bulatović i Milica Pejanović-đurišić. Ujedno su i najbliži saradnici. Na 29. rođendan 1991. godine, uz podršku Slobodana Miloševića, postaje premijer po prvi put u karijeri. Najmlađi je predsednik Vlade u Evropi.

Dubrovačko ratište tokom 1991. godine i uloga crnogorskih jedinica predstavljaju mrlju u njegovoj karijeri. Ostao je upamćen po rečenici: „Vodimo rat za mir“. Godine 2003. govori otvoreno o Hagu. Kaže da nije među optuženima, te da nije on izdao komandu crnogorskim jedinicama.

Godine 1997. je definitivni razlaz sa politikom Miloševića. đukanović počinje da sarađuje sa srpskom opozicijom, prvenstveno sa Zoranom đinđićem. Tokom 1998. i naročito tokom 1999. Crna Gora je utočište za srpsku opoziciju i njene lidere.

Posle tri godine na mestu predsednika Vlade, zahlađuju odnosi sa Miloševićem. Mada ne i javne i glasne, ali počinju podele u Demokratskoj partiji socijalista zbog te koalicije i đukanović uviđa da to partnerstvo „na duži rok znači političko samoubistvo“.

Otvoreno napada Miloševića 1997. DPS se deli na dve frakcije: predvođenu đukanovićem i, drugu, Miloševićevim pristalicom Momirom Bulatovićem.

Ukršta koplja sa Bulatovićem 1997. godine na crnogorskim predsedničkim izborima i pobeđuje ga u drugom krugu. đukanović sa premijerske pozicije 19. oktobra 1997. postaje predsednik Crne Gore. Bulatović postaje predsednik Savezne vlade i osniva Socijalističku narodnu partiju (SNP), koja nastavlja da podržava Miloševićeve interese.

Povlači se sa mesta predsednika Republike 25. novembra 2002. Iznova je premijer od 26. novembra 2002.

Italijansko pravosuđe otvara 29. maja 2002 istragu o đukanoviću za „mafijaško udruživanje i šverc cigareta“. Istraga o navodnoj umešanosti u šverc cigareta još od druge polovine devedesetih godina vodi se i protiv više bivših đukanovićevih saradnika.

Referendum 21. maja 2006. đukanović je premijer koji je Crnoj Gori doneo nezavisnost.

Lična karta Crne Gore

Crna Gora je postala suverena država nakon što se na referendumu 2006. nešto više od neophodnih 55 odsto njenih stanovnika izjasnilo za nezavisnost.

Državni praznik je 13. jul

Naslednik – Igor Lukšić

Rođen 1976. godine u Baru.

Profesionalnu karijeru započeo je u Ministarstvu inostranih poslova Crne Gore. Ministar finansija u Vladi Crne Gore postao je 2002. godine. Dva puta je biran za poslanika u republičkom parlamentu. Januara 2003. vodio je poslove savetnika premijera. U prvoj vladi SCG 2003. je zamenik ministra spoljnih poslova i najmlađi član. Objavio je više naučnih i publicističkih radova, kao i jednu knjigu poezije i proze. Govori engleski, francuski i italijanski jezik.

Odlazak na vrhuncu karijere

Zašto je Milo đukanović, političar koji je obeležio poslednju deceniju i po, odlučio da se povuče i ko će ga naslediti, dva su pitanja u Crnoj Gori danas. Generalna je ocena da razlog povlačenja nije politički. Procene se kreću od đukanovićevog zamora preko pritiska EU da se povuče.
– Loše je što se sa đukanovićem kao centrom moći u Crnoj Gori i neprikosnovenim liderom, vlast iz državnih službi seli u partiju. Strateške odluke neće biti u rukama parlamenta ili vlade, već DPS i njenog lidera – kaže za „Blic“ Srđan Vukadinović, crnogorski analitičar.
Potez đukanovića smatra se politički mudrom odlukom jer bolje je „povući se sada sa kormila na vrhuncu, a ne doživeti moguću stagnaciju“.
– Obećano je poboljšanje uslova života. Sada je Crna Gora nezavisna i sada sve zavisi od funkcionera. Nema više drugih koji nešto koče i to više ne može biti izgovor. Dolazi vreme kada je teško pronaći izgovor za neispunjeno obećanje – dodaje profesor. Povlačenje Mila neki su povezali sa dogovorom sa EU i međunarodnom zajednicom iz vremena pre referenduma. Moguće je da je EU pritisla đukanovića i zbog optužnica koj ga prate, ali i želje da u novoj Crnoj Gori na glavnim funkcijama ne budu ljudi iz vremena Miloševića. Kao njegov naslednik pominje se ministar finansija Igor Lukšić.
Filipa Vujanović kaže da ni Svetozar Marović nije želeo mesto predsednika Vlade. Potpredsednik Srpske narodne stranke Goran Danilović rekao je za „Blic“ da se SNS i Srpsku listu ne uzrujavaju mnogo zbog novog mandatara. Manje
je važno hoće li to biti đukanović ili neko koga on kontroliše. Važnije jeda li je Crna Gora sposobna da promeni sistem bez promene vlasti