Među 150.000 srpskih velikomučenika koji su početkom 1916. godine, pošto su preživeli golgotu povlačenja preko Crne Gore, besputih gudura i snegom zavejanih albanskih planina i negostoljubivost Arnauta, doprli na ostrvo Krf, bio je i 45-godišnji Velisav Milićević iz Požege, pisar četvrtog pešadijskog puka. Ranjen, bolestan i iznemogao dospeo je u srpsku bolnicu koja je bila smeštena u dvorcu Aheleon. Nada u spas je, nažalost, potrajala kratko.
Velisav Milićević je imao „sreću“ da poput 10.000 hiljada njegovih sapatnika ne završi u „plavoj grobnici“, u morskim dubinama pored ostrvca Vid ili u nekoj od bezimenih humki na 58 grobalja širom Krfa – sahranjen je kako dolikuje, na vojničkom groblju iza dvorca Aheleon, sa krstačom i upisanim imenom.
Pošto je okončan Prvi svetski rat i srpska vojska se u, istoriji nepoznatom, pobedničkom zaletu vratila na Balkan preko austrougarskih osvajačkih rovova i žica na Kajmakčalanu i Solunskom frontu, među pobednicima nije bilo Velisava Milićevića. NJegov grob su nekoliko godina potom našla i posetila njegova braća Milojko i Miloš.
Kasnije, kada je 1938. godine na Vidu podignut mauzolej srpskim mučenicima, na jednoj od 1.232 mramorne ploče upisano je i ime Velisava Milićevića, „arhiv. 4. pešadijskog puka /okr. kom. Požega/“.
Prolazile su godine, valjala se burna vremena, a njegovim roditeljima Stanici i Jovi, ostaloj braći, đorđu i Miliću, sestrama Milevi i Zori, a posebno supruzi Ani i kćerkicama Jeleni – Leli i Marti, nikada se nije ukazala prilika da posete njegov grob.
Nedavno, učinilo je to njegovo najmlađe unuče, profesor Slavica Todorović-Jojić iz Beograda:
– Ispunila sam tako amanet moje majke Marte i tetke Lele, ali i veliku želju druge deda Vecine unučadi, moje braće i sestara Vlatka, Svetislava, Olivere, LJiljane i Mirjane. Znate kako je – mlađi su bili pritisnuti obavezama, starijima se nataložile godine i posustala snaga, ali ja sam nedavno sa bratom od strica Vladimirom Todorovićem i snahom Bojanom ipak podelila ove teške i svečane trenutke na najsvetijem mestu naše prošlosti – priča Slavica Todorović i seća se kako je započela ljubav između Velisava i Ane.
Krajem 19. veka, posle smrti roditelja Franciske i Jozefa Šmilera, njihova 15-godišnja kći Ana obrela se iz Beča u Beogradu, u porodici svoje sestre od tetke Amalije Starek, udate za Žak-Sašu Bojanovića Jaldisa. Tu je srela naočitog Hercegovca Velisava Milićevića, pisara, čiji su se roditelji, bežeći od turskog zuluma, naselili u okrugu užičkom, u Požegi. Planula je obostrana ljubav i uskoro Bečlijka Ana postaje srpska snaha. Rodila je kćerke Jelenu i Martu, ali nije bilo vreme za sreću i radovanje – usledili su ratovi i Ana je u bojne redove ispratila i muža i devere. Sporo su tekli mučenički ratni dani, vesti sa fronta stizale retko, Ana „sakupljala suze u kose detinje“ i kao što su svoje drage čekale sve srpske majke, žene i sestre, čekala da joj se Velisav vrati. Nada joj je bila uzaludna…
– Dok sam čitala imena na spomen-pločama u mauzoleju na Vidu, među njima i ime moga dede, srce mi se stezalo a suze same navirale pri pomisli da vode Plave grobnice u svojim nedrima kriju još preko 10.000 „Prometeja nade, apostola jada“ – setno kazuje najmlađa unuka srpskog vojnika Velisava Milićevića, kome život nije dozvolio da čestito zagrli ni svoju decu a kamoli unučad.
Dok prebira stare, požutele fotografije i priseća se majčinih i tetkinih priča i uspomena na oca, kojega gotovo nisu ni zapamtile, Slavica Todorović – Jojić nam priča da je u spomen-knjizi upisala: „Hvala (ta reč je ispisana na grčkom, prim. B. S.) grčkom narodu i grčkoj zemlji koja je pružila poslednje utočište mom dedi Velisavu đ. Milićeviću. Dragi deda Veco, ispunila sam amanet tvojih kćerki, moje teta Lele i mame Marte – došla sam da se poklonim tvojim senima u ime tvojih unuka Vlatka, Olivere, LJiljane , Mirjane i Svetislava.
Ultimatum Rusije
Srbi su krajem decembra 1915. i početkom 1916. stigli do albanskih luka Drača i Valone, ali saveznici nisu bili zainteresovani da im pomognu. Posle očajničkog vapaja regenta Aleksandra Karađorđevića upućenog ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu, usledio je ultimatum Rusije saveznicima. Odmah potom Francuska je počela evakuaciju Srba iz Albanije na Krf, gde su 43 saveznička broda do 23. februara 1916. prebacila oko 150.000 srpskih vojnika i civila.
Suze ratnikove neveste
četiri duge godine, iščekujući svog ratnika Ana je, sem za sebe i kćerkice, postavljala i četvrti tanjir, a uz njega i čašu sa njegovim omiljenim vinom. Jedne avgustovske večeri 1917, dok su devojčice čavrljale uz skromnu večeru, Ani je zadrhtalo srce, a malo potom čaša je ciknula i na belom stolnjaku počela je da se širi fleka od crnog vina. Kćerkice su pritrčale u krilo uplakanoj majci koja je pokušavala da sakrije crne slutnje. A kad je posle rata stiglo i obaveštenje da je na Krfu 16. avgusta 1917. preminuo Velisav, ispostavilo se da se to desilo baš tog dana kad je u njegovoj kući pukla čaša.
Jabuka iz otadžbine
Kako je u mauzoleju na Vidu nije dopušteno paljenje sveća, Slavica je ispred dedine spomen-ploče ostavila jabuku. Na njoj je napisala njegovo ime i ubola novčiće, prilog za sveće koje bi za pokoj njegove duše, za pokoj svih srpskih stradalnika koji večno počivaju pod grčkim nebom zapalili svi njegovi unuci i brojno potomstvo.
