VELIKO PRIZNANJE NAŠEM DŽEZ MUZIčARU
DAN LARIJA VUčKOVIćA U SAN FRANCISKU
• Još kao dečak u Kotoru znao sam da ću biti muzičar, kaže umetnik koji je u Ameriku došao 1951. godine i ostvario sjajnu karijeru
Posebnom proklamacijom, gradonačelnik San Franciska Gavin NJusom, proglasio je petak, 8. decembar, Danom Larija Vučkovića, našeg poznatog džez muzičara. U obrazloženju se, između ostalog, kaže da je to način da se oda priznanje ovom velikom umetniku, povodom njegovog 70. rođendana, koji će sa svojim prijateljima muzičarima slaviti tog vikenda, koncertima u „Jaž at Pearl’s““, noćnom klubu u istorijskom North Beać ddistriktu.
Larija smo pronašli u rano jutro u San Francisku, ushićenog zbog ovakvog priznanja i dalje zaljubljenog u muziku koja mu život znači, punog energije i ljubavi za džez i predstojeće koncerte koji će, kaže, biti posebni.
– Šest sati sna mi je sasvim dovoljno, jer se moja energija veoma brzo obnavlja, pa sam već u ranu zoru oran za posao i razgovor, naravno. Vest o ovom priznanju me veoma obradovala, jer je to važna potvrda mom doprinosu ovdašnjoj džez sceni i svemu što sam od šezdesetih godina naovamo radio. Zato i želim da sve to proslavimo nezaboravnim trodnevnim koncertima u džez klubu, koji je jedino preostalo mesto u San Francisku u kome se isključivo sluša džez i u njemu uživa. Za ovo priznanje je umnogome zaslužna moja supruga Sena Kreg. Ona je i moj producent, pa nekako i ovo osećam kao najbolju potvrdu da je ono što već dugo radimo zajedno vredno i kvalitetno. Nemam informaciju o tome koliko je muzičara dobilo svoj dan u ovom gradu, ali sam veoma srećan da se to desilo upravo meni, na 8. decembar, kada slavim 70. rođendan – kaže Lazar – Lari Vučković za „Vesti“.
U svojoj pet decenija dugoj karijeri ovaj vrsni muzičar je nastupao širom Amerike i Evrope, naročito na džez sceni u San
Francisku i NJujorku, svirajući sa genijalcima kao što su Don Bajas, Elvin DŽons, Kab Kalovej i brojnim drugim. I nikada se među njima nije osećao inferiorno ili kao stranac, niti je sumnjao u svoje muzičke sposobnosti, iako je u Americi od 1951. godine.
– Moj otac Milutin potiče sa Žabljaka, ali je rođen u Kruševcu, a majka u Mostaru. Otac je 1910. godine otišao u Ameriku
i u San Francisku radio kao kelner u mnogim ekskluzivnim restoranima, a u Prvom svetskom ratu je kao dobrovoljac u američkoj vojsci otišao da ratuje za svoju domovinu. Sa braćom je posle rata otvorio fabriku u Kotoru, u kome su imali veliku kuću. Kasnije su je, u Drugom svetskom ratu okupirali Nemci. Otac je pomagao pokret Draže Mihailovića i u toj istoj kući na tavanu skrivao jednog od američkih pilota, dok su Nemci živeli u prizemlju kuće. Nažalost, po završetku rata proglašen je narodnim neprijateljem i posle dvoipogodišnje robije ipak nekako uspeo da obnovi svoj američki pasoš i uz pomoć prijatelja mi smo se 1951. godine našli u San Francisku. Muzika je oduvek bila aktuelna u našoj kući, majka je svirala klavir, a brat i ja smo počeli školovanje klasičnom muzikom, ali kada sam kao dete prvi put čuo džez na radio programu „Glas Amerike“, u džez sam se do ušiju zaljubio i nikada ga nisam napustio. Dakle, još u Kotoru sam znao da ću biti džez muzičar, a u Ameriku sam stigao u zlatnoj godini džeza, na scenu na kojoj su bili Djuk Elington i drugi velikani.
Ni na početku za Larija nije bilo teškoća, jer se sa klasične muzike prebacio na džez, lakoćom vrsnog umetnika i zaljubljenika u muziku.
– Amerika je za mene bila slika slobode umetnosti, pred očima su se zbivala sva uzbuđenja ovoga sveta, istraživao sam film koji je moja velika pasija, sve je to bilo novo za mene. Voleo sam nov zvuk i njegovu toplinu, harmoničnu strukturu i ritam svinga. I, naravno, zaljubio se u San Francisko.
Pre 21 godinu Lari se sa jedne zaputio na drugu američku obalu, spreman da istražuje NJujork i njegove muzičke čari.
– Svirao sam na najpoznatijim mestima i to je više nego dragoceno iskustvo za mene. Ali, 1990. sam se vratio u San Francisko koji je moja baza i moja oaza, iako sam je često napuštao odlazeći na velike evropske turneje ili nastupajući po gradovima Amerike.
Lari Vučković je objavio pet albuma, od kojih je prvi, davno nastali „Plavi Balkan“, pionirski projekat u kombinovanju džeza i etno ritmova, a savršeno aranžirane melodije „O, javore“, „Jadranske noći“, „Beogradski bluz“ ili „Srpska samba“ prava su preteča današnje svetske muzike i popularnog etno džeza. I ostalim projektima Lari je ostavio trag u džezu, kao i nekolicina drugih velikana, svojim unikatnim sposobnostima za improvizaciju, eksperiment i jedinstvene aranžmane.
– Na svom novom albumu „Lari Vučković trio – Ulična scena“ prvi put sviram klavir na svim numerama, jer sam na prethodnim albumima uglavnom radio aranžmane za džez standarde. I ovo je, naravno, fantastično iskustvo, što će, verujem, i publika zavoleti. Moj sin Aleksi nastavlja našu porodičnu muzičku tradiciju, on je student klavira na Državnom
univerzitetu u San Francisku, na kojem sam i ja stekao svoje muzičko obrazovanje, i veoma mi je drago zbog toga jer verujem da je i pred njim blistava karijera.
Kratka istorija džeza
Prava američka džez publika je savršena, ali imam utisak da nas u Evropi više cene. Osećaju da je to što radimo, mnogo više umetnost, nego zabava. U Americi je sve biznis, i džez, naravno. A, što se života džezera tiče – nikad gore!
Posebnu emociju kod ljubitelja džeza u Beogradu, stvara gostovanje nekoliko naših vrhunskih majstora iz dijaspore. Jedan od njih, Lazar-Lari Vučković, poznati džez pijanista, kompozitor i aranžer, imao je nedavno odličan koncert u Domu omladine. Ovaj skroman i topao čovek koji srpski govori sa američkim naglaskom, rođen je pre 66 godina u Kotoru. U Americi se obreo sa 14 godina. Njegov profesionalni opus izuzetno je bogat: u četiri decenije rada svirao je sa mnogim velikanima džeza; učestvovao je u snimanju više od sto ploča, dok sam potpisuje sedam albuma. Želeo je da razgovaramo u bašti “Ruskog cara”, koji u vrevi letnjeg popodneva, neminovno podseća na ambijente sa Renoarovih platna.
SAV TAJ DžEZ: Dvadesetih godina moj otac se vratio iz Amerike, i započeo posao sa fabrikom kozmetike “Rivijera” u Kotoru. To mu je dobro išlo, a onda je došao rat i moj otac je pomagao Mihajlovićeve četnike, što mu komunisti nisu oprostili. Kad su ga pustili iz zatvora, otišao je u američku ambasadu, i posle izvesnog vremena dobio je iseljenički pasoš za celu porodicu. Za vreme rata učestvovao je u spašavanju američkih avijatičara, što je verovatno bilo presudno da nam daju dozvolu za useljenje u Ameriku, 1951.
Srećna okolnost po moju budućnost bila je u tome što sam tamo došao pedesetih, u najboljoj deceniji džeza, i što sam živeo u San Francisku, koji je samo u kvartu oko ulice Brodvej imao više od 50 džez klubova. Bili su otvoreni cele noći, do dva se regularno sviralo, a do šest ujutro trajali su džem-sešni. Postojali su i brekfest klubovi, u kojima se sviralo od šest do deset ujutro. Iste noći mogli ste uživo da slušate Djuka Elingtona, Kaunta Bejzija, Kenija Boladera ili Žoao Žilberta i Karen Mekvej. Još su bili živi oni koji su svirali regtajm i bugi-vugi; čarli Parker je bio živ, Majls Dejvis je počeo sa svojim kvintetom, Bili Evans je započinjao novu vrstu džeza.
Moja majka je imala klavir i ja sam još u Kotoru prošao veoma dobru školu klavira, kod čuvene profesorke Vide Matijan iz Ljubljane. U San Francisku sam se odmah zaljubio u džez, i zahvaljujući jednom kreativnom profesoru Irvinu Gordonu, osnovali smo školski džez kvartet. Svirali smo na školskim igrankama, a malo-pomalo i na drugim mestima. Dobijali smo po deset dolara za noć, što bi prevedeno danas iznosilo oko sto dolara. Naravno, moji nisu želeli da budem muzičar, ali kad su videli da mi dobro ide, prihvatili su to bez gunđanja. Pohađao sam odličnu muzičku školu na Stejt univerzitetu, koja je imala poznate evropske klaviriste. I dogodilo se da smo bili pozvani da sviramo u pauzi koncerta Djuka Elingtona. Kako je to bilo uzbudljivo: slušamo čitav set njegovog benda, a onda mi sviramo 20 minuta, pa opet slušamo. Ujutro sam morao u školu, nema veze. Djuk je uvek izgledao elegantno, bio je “ledis men” – okružen ženama. Imao je i veoma fin, interesantan rečnik. Jednom su njegovi ljudi počeli da sviraju rifove iznad mene, Djuk se okrene publici koja je zauzimala mesta i kaže: Je l’ vidite ovo, pokušavaju da ućutkaju sving pijanistu!
SVING RITAM: Presudno za moju karijeru bilo je poznanstvo sa odličnim sving klaviristom Vinsom Gualdijem, postao sam njegov đak. Nije prošlo mnogo vremena, a on je insistirao da ga zamenjujem na koncertima. Tako sam, recimo, svirao sa poznatom pevačicom Ajrin Kvo, upoznao odličnog alt saksofonistu Džona Hendija i Džona Hendriksa, sa kojim sam imao turneju po poznatim klubovima Amerike.
U početku, radio sam sa jednim belim tenoristom, Blu Mor se zove, svirao je u stilu Lestera Janga. Inače, Sten Gec bio je pod direktnim uticajem tog stila, i mnogo belih saksofonista prihvatilo je Lesterov elastični zvuk. Blu Mor je bio jedan od najboljih saksofonista u San Francisku. Potom sam radio sa Džonom Endijem, alt saksofonistom, koji je svirao sa čarlsom Mingusom i snimio “Monterej”, važnu ploču u džezu, za “Kolumbija rekords”.
Naučio sam da pratim pevače, što je drugačiji način sviranja, nego kad se prate instrumentalisti. Imao sam sreću da sviram sa Džoom Vilijamsom, pevačem Kaunta Bejzija, sa Anitom O’Dej, sa Helen Hjums i sa mnogim izuzetnim instrumentalistima, recimo, Fili Džo Džonsom. Kasnih šezdesetih upoznao sam i Duška Gojkovića.
Znate, džez je prava američka umetnost, zahteva kreativnost i velike izvođačke sposobnosti. Recimo, pop muzika može da bude fina ali je vrlo prosta: tri akorda i gotovo. Džez ritmovi su komplikovani na pozitivan način, sofisticirani, kako se to kaže. Meni je veoma pomoglo to što su me prihvatili crni muzičari. Naučio sam da sviram bez akcenta, kao što oni pričaju. Osim toga, mogu da sviram različite stilove. Ima mnogo muzičara koji odlično sviraju, ali samo jedan stil. Pitanje je kako bi svirali džez različitih epoha, Lestera Janga ili Džoa Vilijemsa? Verovatno u modernoj harmoniji, jer većina novih muzičara nema sving ritam. Mnogi nauče da akademski sviraju džez, nauče skale i harmoniju, ali sving elastični ritam – to ne može svako! Zapravo, ključno za dobrog džezera jeste da ima romski instinkt za muziku, i da svira prirodno, kao da je svirao milion godina.
Recimo, ja sam svirao sa starim sving vibrafonistom Redom Normom, koji dolazi iz džeza tridesetih. To je bio izuzetan doživljaj.
BRADER VUčKOVIć: Snimio sam ploču sa Džonom Hendriksom, koja će se pojaviti sledeće godine. Ne samo da je veliki saksofonista, on ume da piše reči pesama. Napisao je i pozorišni komad “Evolucija bluza”. To je istorija crnaca u Americi. Pošto sam bio jedini beli učesnik u predstavi, Džon Hendriks je to publici ovako objasnio: ako se čudite zašto je brader Vučković ovde, treba da znate da on potiče iz zemlje koja se zove Monte Nigro!
Inače, i on učestvuje u toj predstavi i jednom je zaboravio da isključi svoj mikrofon, kad je sišao sa bine. Otišao je pravo u NjC i publika je začula žuborenje, pa povlačenje vode… Shvatili su o čemu se radi, nastalo je valjanje.
Svirali smo koncert na poznatom Stenford univerzitetu i bubnjar je spustio svoj kaput na kauč iza bine. Kad se završila svirka žurno smo krenuli na drugi koncert u Saosalito, divan grad ispod San Franciska. A, onda, se bubnjar setio da mu je kaput ostao na kauču. Ispostavilo se da je kauč pozorišni rekvizit; bubnjar ne može da uleti u predstavu i uzme kaput, mora da čeka pauzu. Kad smo stigli u Saosalito, Džon Hendriks je ljutitoj publici pokušao da objasni situaciju; ali, ko će da poveruje džezerima, da su zakasnili zbog kaputa na kauču.
BLU BALKAN: Bibap je bio potpuno intelektualna stvar. Imao je sving ritam, ali su akcenti, sinkopacija – potpuno sofisticirani. Kad čovek ima dobar osećaj za sving ritam, lako se prilagođava bapu. Nažalost, nisam upoznao čarlija Parkera, jednog od kraljeva bapa, umro je 1955. Red Garland bio je savršeni bibap klavirista. često je dolazio u San Francisko, kao i Sani Klark.
Majls Dejvis je predstavljao revoluciju u džezu. Kad se pojavio u kvartetu sa Koltrejnom, Fredijem Garlandom i Polom Kimbersom, odmah se osetio divan sving, ali su ritmovi bili slobodniji. Koltrejnova improvizacija bila je jedinstvena: oslobodio je ritam i imao moderniju harmoniju od svih drugih džezera. Posle je Majls još više otvarao stvar, doveo je Bila Evansa, iako nije voleo belce. Imao je loša iskustva. Recimo, Majls stoji ispred “Birdlanda”, čuvenog kluba u Njujorku, prilazi mu policajac rasista i kaže: Muuv! – Ja sviram ovde!, kaže, Majls – Muuv! – Neću! Policajac mu razbije glavu. Ali, Majls je bio pametan, uzeo je advokata i dobio 70 hiljada dolara odštete.
Bil Evans je Majlsu doneo evropsku “imprešn” harmoniju: Ravela, Debisija, Šostakoviča, Šenberga. “Kajnd blu” bila je revolucionarna ploča; potpuno su oslobodili harmoniju, uveli su skalu od pet tonova, takođe i istočne, indijske motive. Potom je u džez ušla brazilska popularna muzika, pa špansko-ciganski flamenko… Bilo je prirodno da i ja iskombinujem nešto naše. Tako je nastao “Balkan blu”, na kome se nalaze: “Belgrejd bluz”, “Lazino kolo”, “Srbo-samba”, “Srbo-afro”. Napisao sam i novu stvar, koja će se pojaviti sledeće godine: Srbo-salsa. To je jednostavna melodija, želja mi je da je približim narodu. Prošle godine dodao sam još pola sata nove muzike na “Balkan blu”. Izdata je kao CD, i milo mi je da kažem da je u uglednom “Vilidž vojsu” stavljena na listu najboljih džez albuma u 2002.
MAJLS KAO BREGA: Sad se svi sećaju kako smo svake nedelje slušali Džona Koltrejna, Dizija Gilespija, Telonijusa Munka, Bila Evansa – slušali i učili. Onda se pojavio rokenrol, i u džez klubovima San Franciska nastao je glupi biznis – džez klubove su zamenili restorani sa konobaricama u toplesu, pa gole ženske koje igraju… Ipak, džez nije umro. Kasnih šezdesetih otvoren je “Golfejn klab” u kome su svirali Majls i Dizi; ja sam svirao sa Džonom Hendriksom, sve značajne džez grupe dolazile su tu. Kasnije je otvoren i “Kiston koner”, u kome su nastupala najpoznatija imena džeza.
Nisam upoznao Telonijusa Munka, ali čuo sam da je imao posebnu ćud. Džonu Hendriksu je rekao da uvek postoji samo jedna pesma, iako se menjaju melodije i stilovi. Drugu stvar, u vezi s njim, ispričao mi je jedan klavirista iz Danske. Bili su zajedno na nekom partiju i Danac mu je odsvirao njegovu pesmu “Lav midnajt”. Telonijus je otišao kući, ali se vratio u neko doba i Dancu rekao: Hoću da vam kažem da mi se veoma dopala vaša verzija!
Sa Majlsom Dejvisom nisam svirao – šteta! Ali, svirao sam sa Deksterom Gordonom. Sećam se, jednom smo u Austriji svirali Duško, Dekster i ja. Pre nas nastupao je Žan-Lik Ponti sa svojom grupom, svirali su nešto veoma avangardno. Dekster je ozbiljno zaključio: Ovi su neki spejs kadeti!
Majls je sa malo tonova umeo da kaže mnogo, pri tom su njegov osećaj i ton savršeni. Nažalost, kasnije se komercijalizovao. čuo sam da se smejao, kad su mu to rekli. “Baš me briga, ja sad zarađujem!” – odgovorio je. Ranije su njegove grupe, uvek bile lideri u stilu. Inače, ukrao je mnoge stvari, naročito Bilu Evansu. Majls ima odličan talenat za organizaciju i sviranje, ali sve pesme koje je potpisao nisu njegove. To svi znaju.
Svirao sam i sa čarlijem Higenom i Redom Mičelom, sa Stenlijem Klarkom, nažalost, nisam. Od mlađih, svirao sam sa Bobijem Mekferinom i Al Žaruom. Volim i Lijana Tomasa, savršeno peva bluz, ali voli da jodluje, kao Indijanci. Pevao je sa Kauntom Bejzijem, i odjedanput počeo jodling. Kaunt ga je odmah izbacio. Sa Lijanom je interesantno raditi jer iznenađuje spontanim idejama.
PROFIT KAO SPORT: Za Fredija Habarda čujem da se komercijalizovao, i još mnogo toga… Šta ćete, ljudi se menjaju. Ali, toliko su oni bili moćni, ostavili su remek-dela džeza. Fili Džon Džons i Elvin Džons – savršeni bubnjari, pa basisti Red Mičel i čarli Hejdn. Onda, divni pevači: Džo Vilijams i Džon Hendriks – oni čine bogatu istoriju džeza, koja ovde nije mnogo poznata. Najbolja stvar u Americi, jeste kombinacija različitih kultura. Zato tamo uvek ima nečeg novog, novih umetničkih ideja. Još da je američka politika bolja, bilo bi više uspeha.
Prava američka džez publika je savršena, ali imam utisak da nas u Evropi, ipak, više cene. Osećaju da je to što radimo, mnogo više umetnost, nego zabava. U Americi je sve biznis, i džez, naravno. A, što se života džezera tiče – nikad gore! Narod slabo izlazi po klubovima, ljudi se boje da ostanu kasno jer je kriminal užasan. Mnogo droge, malo posla. Ulicama lutaju armije “homlesa”, koji su velika američka sramota. Država daje milijarde dolara za oružje, a tim nesrećnicima neće da pomogne. Vlada zakon profita: ko će više da zaradi, kao da je u pitanju olimpijada.
Hvala bogu, sviram po klubovima a i privatno. Ljudi vole da dovedu džezere u kuću, ili da u vinarijama prave privatne partije. Ali, kao pre, kad su džez klubovi radili punom parom, toga više nema. Prolaze samo ljudi koji imaju veliko iskustvo i reputaciju.
Dopada mi se atmosfera u Evropi: noću ljudi opušteno šetaju, što više ne može da se vidi u Americi. I ovde postoji dobar filing, imam utisak da ljudima malo treba, da se oraspolože. Niko ne voli da živi u siromaštvu, i zato: Daj bože da dođe vreme kad će da prestanu ratovi, daj bože da na vlast dođu dobri i pošteni ljudi, koji će misliti na narod, a ne na novac – i ovde i u Americi.
LJUBIŠA STAVRIć
Naši i džez
Malo naših u Americi posećuje džez koncerte. Umro bih od gladi, kad bih čekao da oni dođu. Ne mare mnogo za džez, to je još uvek “kineski” za njih. Ali kad bi na koncertima posluživali sarme i pečenje, sigurno bi došli. Takva nam je tradicija.
www.nin.co.yu
