Oko beodskog prozorčića napravi se gužva. Bio je to sigurno Goli otok, ali osim nekoliko sijalica i prilika koje su nešto užurbano petljale, ništa se drugo nije razabiralo.
Srca su nam brže zakucala. Po potpunom mraku svako se trudio da pronađe i obuče svoje stvari, uz neprestane psovke Perve i malog Baje, koji su pazili da niko ne naleti na Šinzova.
Brod je konačno pristao. Neko je postavljao drvene fosne za nesmetan silazak. Još ništa nismo mogli da vidimo.
– Dajte toga što je pao i povredio se! – čulo se pre nego što su se otvorila vrata kabine.
– Ovde je potpuni mrak, što ne palite svetlo? – upita silueta ispred vrata i pođe unutra rukom da okrene prekidač, kad nalete na nečiju glavu.
– Jaooj! – dreknu Šale rukometaš, koga je zakačio.
Silueta na vratima ponovo potraži prekidač i istog trenutka zatreperi mutna sijalica iznad naših glava.
Pred nama se nalazio sredovečan, preplanuo čovek u belom bolničkom mantilu.
– Što podmećeš glavu? – pogledao je u Šeleta koji se držao zaoko, pa zatim prelete pogledom po celoj kabini i Šinzovu koji je ležao nadomak njegovih nogu. Nije bio iznenađen njegovim izgledom.
Glava trvđa od letve
Bilo je prosto neverovatno koliko su im pesnice bile koščate i tvrde. Svaki udarac je toliko bio tvrd kao da smo gađani i pogađani tupim kamenicama.
Potrčali smo… Stizali su novi udarci, ali ne tako precizni. U jednom trenutku neko je letvom raspalio Iku sa Karaburme posred glave. Udarac je bio toliko snažan da se letva prepolovila o njegovu glavu. Ika se zaneo, dohvatio prepolovljeni komad letve sa namerom da vrati udarac nekome iz stroja. Znajući koliko bi to moglo da ga košta, grunuo sam ga u leđa da potrči napred, prema izlazu iz „špalira“.
– Bimba, dođi sa nosilima! – viknuo je nekoga sa pristaništa.
Nama naredi da ga iznesem na palubu.
Nedugo zatim, poteraše nas da izađemo, ponesemo stvari i siđemo na pristanište.
Naše pojavljivanje na palubi kao da je bio signal za iznenadni metež. Sa svih strana su odjekivali preteći povici: „Uaa, bando! Silazi da ti pokažemo gde ste došli! Uaa!… Uaaa! Bandooo!… – orilo se iz stotina grla okupljene mase skoro golih i poludivljih odrpanaca koje smo napokon ugledali.
Ne verujući svojim očima i ne znajući o čemu se zapravo radi, svi smo zbunjeno ustuknuli.
To još više razjari gomilu koja se dernjala.
– Zgrabi bandu! Daj ih ovamo! Nema brenovanja…! Udri bandu da zapamti gde su došli! Uaaa!… Uaaa!…
Desetina ih se već našla među nama, dok smo se opirali da siđemo na pristanište u ovu rulju. Nije vredelo: golootočani su bili spretniji, jači, brži… Za tili čas smo bili u njihovim rukama. Kako je ko dotakao pristanište tako je zgrabljen i usmeren prema mestu gde su nam pripremili doček kakvim su nekad i sami bili dočekivani.
Postrojeni u dve vrste i okrenuti licem jedni prema drugima, napravili su uporedni špalir od ljudskih tela između kojih je morao da prođe svako od nas da bi na svojoj koži osetio i saznao kako će nam proteći kazna na koju smo osuđeni ako se ne prevaspitamo i ostanemo „banda“. Goli otok nije bio sanatorijum za besprizorne, to je morao svako da nauči i što brže revidira svoj stav prema društvu i životu, uopšte. NJih su nekad tome učili mnogo gore, izdeljanim batinama koje su lomile ruke i noge…
Važno je bilo da shvatimo kako na Otoku prolazi onaj ko ostane „banda“, ko se ne uključi i kolektivni život, svakodnevno ispunjavanje norme, dobrovoljni rad.
Mali Baja, Ika sa Karaburme, Dragan Šmrćko, Dronja i ja smo među prvima ušli u „špalir“ gde smo dočekani probranim i dobro odmeravanim udarcima u glavu, da bi nam se još na početku zatvorilo oko, smrskao nos ili otkinulo uvo…
Mali Baja i ja smo se instinktivno pognuli i zaštitili stvarima koje smo nosili, ali to nije mnogo pomagalo.
