Naš budući sobni starešina u karantinu je napravio kraću pauzu pažljivo prateći reakcije, a zatim pokušao da bude duhovit:
– Videćemo kakva je vaša grupa? Krajnje je vreme da neko preseče tu nedostižnu pobedničku vrpcu!…
– Nosi se sa svojom vrpcom i pametovanjem – odbrusi Sarma, uz kikot Ike i Sagapoa. Sagapo je inače osuđen na tri godine strogog zatvora zato što je dva puta prilikom regrutacije odbijao da primi pušku. Vera mu je to zabranjivala, a bez puške nije mogao da služi vojni rok. Na Otoku se zbog neprimanja puške već nalazilo dvadesetinu mladića-novoveraca. Međutim, Sagapo je bio oličenje naivnosti i dobrote, koji je obožavao Sarmu i njegovo zezanje.
Sobni starešina je primetio da se oko nečega smeju.
– Nisam razumeo, o kakvim se komentarima radi? – upita Iku i Sagapoa koji su se još cerekali.
Sarma brzo uskoči.
– Ma ovaj mali makedonac-novoverac jednom se davio u Vardaru, zato što je tamo voda mnogo retka, pa stalno propada, vuče ga na dno. Pošto nikad nije bio na moru, pričali smo mu koliko je gušća morska voda, ne bi nikad potonuo sa svojim stomačićem, pa bi on bio najpogodniji za presecanje te pobedničke vrpce.
Svi prasnuše u smeh, naročito Sagapo zbog Sarminih novih izmišljotina, pa se i sobni kiselo nasmeja, ali zapamti Sarmu. Znao je da je izvalio nešto njegov na račun.
Bilo je vreme da ih povede prema karantinu, odnosno prema Objektu 101.
Tek kada smo zakoračili u noć, po uskoj jedva vidljivoj stazi koja je vijugala kroz kameni krš prema karantinu, mogli smo da odahnemo. Bili smo propisno izudarani i preplašeni od svega što nam se izdešavalo, tako da nam je laknulo jer više nije bilo one gomile
razjarenih „veterana“.
Koračajući u koloni jedan za drugim, isprva smo pokušavali da koristimo svetlost baterijske lampe kojom je sobni starešina osvetljavao nevidiljivu stazu pred sobom, ali to je bilo jednostavno nemoguće. Staza se po boji izjednačavala sa okolinom, a kamenje pored staze je bilo oštro kao žilet. Ako se nije pažljivo pratio svaki korak onog ispred sebe, eto nevolje. Samo mala nepažnja ili pogled nekud u stranu – nastradala bi cipela, pa i deo nožnog prsta. To su najbolje osetili oni sa začelja, zbog kojih je kolona osetno usporila. Malo-malo, pa bi odjeknula psovka ili bolni jauk.
Šta blešti u mraku?
Tek tada smo primetili da je mesec bio nekako bliži zemlji nego što su navikli oni koji do tada nisu bili na moru. čitava južna strana Golog otoka iza nas, sa valovitim uvalama i mesečevom dugom koja se odbijala od svetlucave morske površine, stvarali su iluziju spokoja i romantične pitomine. Da nije bilo Karačonjijevih psovki na račun kamenčine koja mu je skoro otkinula palac i ogromne bleštavo bele parole „TITO-PARTIJA“, koju smo ugledali ispred sebe, možda bi podlegli optičkoj varci koju nam je stvarao mesec. Ovako, svi smo sada blenuli u parolu koja je pokrivala visoravan na severnoj strani Otoka i bila neshvatljiva sablast za ostrvo na kome se nalazila. Ovakva osećanja je podsticao i okrugli zidani bunker sa puškarnicama, postavljen nedaleko od parole, nadmoćno dominirajući tom stranom Otoka.
Kasnije smo saznali da je i ova staza prema karantinu bila zastrašujući deo rituala noćnog sprovođenja novajlija prema Objektu 101. Od pristaništa do karantina postojao je normalan put kroz pogon drvnog sektora, pored zidane barake sa staklorescem i spremištem za alat, pa nadalje pored zidanog naplava za sakupljanje kišnice, sve do karantina. Ovaj put je bio od tucanika i mnogo bliži.
Međutim, desetodišnje postojanje Golog otoka uvrežilo je tradiciju da svi novodošli kažnjenici moraju biti odmah suočeni sa najsurovijim pojedinostima golootočkog života.
Nekada, 1949. godine, kada je prvi transport „informbirovaca“ stupio na Otok – uslovi života na Otoku su bili nemogući: nigde rastinja, žbuna ili neke travke; nigde kapi vode ili mesta u prostoru sa ravnim tlom gde bi se selo ili odahnulo, gde bi se potražio zaklon od sunčane jare ili udaraca bure… Ničeg. Svuda samo oštri, izbrazdani kamen koji seče kao brijač sve čega se dotakne!
To je morao da oseti svaki novodošli kažnjenik, da u svojoj imaginaciji stvori sliku pakla kroz koji su prolazili ti prvi golootočki zatočenici.
Te noći mesečina nam je bila jedini saveznik, pa su samo dvojica bili ozbiljnije povređeni: ponovo Dronja, koji je pored debelih batina iz „špalira“, zaradio i duboku posekotinu ispod levog lakta, dok je Karočonji pored uništene mokasinke, bukvalno ostao bez pola palca. NJihove povrede, posebno Karačonjijevo ozbiljno krvarenje zaustavili su kolonu punih deset minuta