– Dame i gospodo, drugovi i drugarice, braćo i sestre, pomaže Bog, hvaljen Isus i selam alejkum! Ovaj sastanak trebalo bi da pokaže da među nama u koaliciji postoji potpuna saglasnost o osnovnim državnim i ekonomskim pitanjima uoči predstojećih izbora.
– Između kojih to nas? Treba najpre da ustanovimo ko pripada ovom savezu, a ko radi protiv njega iako sedi ovde!
– Ostavite se toga! Sada nam je iznad svega potrebno bratstvo i jedinstvo, koje moramo čuvati kao zenicu oka.
– Da bih uopšte prisustvovao ovom sastanku, tražim da mi se kolega Jovanović javno izvini za ono što je o meni rekao listu „Glasnik“.
– Gospodine Petroviću, ja se za svoje reči ne izvinjavam nikome, pa neću ni vama.
– Molim vas, molim vas, sačuvajmo zajedništvo! – apelovao je predsedavajući.
– I ja se pridružujem pozivu da budemo složni, iako je ovde prisutni gospodin Martinović rekao da sam ja opljačkao tri fabrike, dva poljoprivredna dobra i četiri transportna preduzeća.
– Nije tačno. Pomenuo sam samo četiri opljačkane fabrike. I sve to rekao sam tek pošto si ti udario na sva zvona da sam ja uzeo proviziju od milion evra za prodaju pivare.
– Ne, nećemo tako. Moramo da budemo usredsređeni na izborni program. Za mesec dana su izbori, i ako na njima ne pobedimo, znate šta nas čeka. Dakle…
– Predlažem da u izborni program koalicije neizostavno uđe zalaganje moje stranke da naša država u ustavu bude definisana kao nacionalna država većinskog naroda.
– Najpre, to ste dobro rekli – moja stranka, jer u njoj, sem vas, nema više nikoga. A drugo, mi smo protiv tog predloga, jer, gospodo draga, skoro pedeset odsto stanovništva u našoj zemlji čine pripadnici nacionalnih manjina. Hoćete li da se okrenu protiv nas?
– Ja, to jest mi, nećemo odustati od ovog predloga. Sve su države u Evropi nacionalne, a zašto mi da budemo jedini narod bez sopstvene države!? Pa nestaćemo sa istorijske pozornice!
– Vi pričate koješta! Ne možemo dozvoliti da ovo bude država samo jednog naroda. Drugi narodi neće je doživljavati kao svoju domovinu i biće protiv nje.
– Dozvolite mi da presečem raspravu, jer, kao što vidim, ne možemo da postignemo saglasnost oko ovog pitanja i zato predlažem da ga u izborni program i ne unosimo.
– Mi smatramo da u izbornom programu moramo da obećamo narodu milion novih radnih mesta.
– Ko je lud da narodu obećava posao?! Naši ljudi ne vole da rade. Oprostite, kolega, ali to je i sasvim nerealno. Privatizacija mora da se nastavi i biće dobro ako se ne poveća broj nezaposlenih.
– Pošto ne postoji saglasnost ni oko ovoga, u program nećemo unositi problem zaposlenosti – konstatovao je predsedavajući.
– Stav moje stranke je da se istakne obećanje da ćemo za pet godina postati punopravan član Evropske unije.
– Odakle vam takva ideja? Da li vi znate da je svim drugim državama za to trebalo dvostruko više vremena? – Bićemo potpuno neozbiljni ako tako nešto obećamo.
– Nema konsenzusa, nema ni izbornog obećanja – konstatovao je predsedavajući.
– Po našem mišljenju, država treba da bude sastavljena od četiri republike.
– Ma, haj’te, molim vas. O čemu vi pričate? Samo centralizovane države se održavaju. Mi već imamo mnogo problema sa separatizmom. Želite li možda nove sukobe i odvajanja?
– Mi od monarhije nećemo odustati, a i da hoćemo, ne smemo zbog svog članstva.
– Kakva sad monarhija?! Bolja je i anarhija. Ne možemo u 21. vek sa srednjovekovnim rešenjima. Ostavite se vi dvorskih spletki i budala, klike i zavera.
– Dakle, ni oko oblika državnog uređenja nema jedinstva. Ponoć je prošla već davno, a mi se ni u čemu nismo saglasili. Budući da je kasno, zaključujem sastanak. – A da li ćemo se ponovo sastati ovim povodom, bićete obavešteni.
– Posle mesec dana.
Očekivao sam da ćemo pobediti na izborima, ali ne tako ubedljivo.
– čoveče, šta ti je, ja sam bio siguran. Izašli smo bez izbornog programa i deklasirali protivnike. Video si da tokom kampanje niko nije imao nijednu zamerku na naš program, a ni sada, kad ponovo vladamo, niko ne može da nam prigovori da se ne držimo izbornih obećanja.
