Po izdržanoj kazni samice od 30 dana, odveden sam u kancelariju nadzornika. Bilo je kasno popodne, a u kancelariji pored Radakovića i Pavlovića, bilo je još dvoje mlađih policajaca.
– Ajde, Pero Maco… Skidaj se! – naredili su.
Počeo sam da raskopčavam košulju, kad Radaković besno skoči:
– Ne pravi se lud!… Skidaj pantalone i gaće! Sleduje ti 25 po turu, kao svakom ko je kažnjen sa 30 dana…
Opet ga nisam razumeo.
– Misliš da mi imamo vremena samo za tebe! – drao se. – Ajde, lezi preko stolice! – uhvatio me je jednom rukom za vrat, a drugom za stomak, pokušavajući da me savije.
Istog trenutka me onaj do njega snažno raspali pendrekom po goloj zadnjici.
– Ovaj se ne računa, jer se nisi namestio! – smejao se. – Ako oćeš još takvih, u redu…
Legao sam preko stolice.
Jedan od policajaca mi stavi glavu između svojih nogu, a drugi me uhvati za noge, da se ne džilitam. Radaković i Pavlović priđoše sa pendrecima.
– Prvi…! Drugi…! Treći…! četvrti…! – glasno su brojali.
Posle šestog udarca, nešto je u meni puklo. Otrgao sam se i zbacio ih….
Prvo što sam pogledom našao, bio je radio aparat „Kosmaj“ koji je stajao na polici prozora. Zgrabio sam ga i zavitlao prema glavi najbližeg Pavlovića. I to je bio kraj koji pamtim, jer su me palicama sredili. To sam i želeo. Jedino tako sam mogao da se odbranim od pobesnelih „plavaca“.
Trag od palice preko desne slepoočnice je, međutim, zauvek ostao.
„Objekat 102“ u svom gornjem delu iznad samica, bio je prilično prostran. Sa prednje strane nalazilo se pet soba za pojedinačnu izolaciju, koje su najstrože čuvane, bez mogućnosti pristupa bilo kojeg kažnjenika, dok je drugi deo sprata pripadao grupnoj izolaciji sa po dve sobe od 50 ležajeva, prostranom trpezarijom, umivaonikom, kupatilom i NJC-ima. Sa obe strane ulaza nalazile su se kancelarije komandira.
U sobi dva, gde su me prethodne noći uneli onesvešćenog, bilo je nas 38 kažnjenika. Jedini informbirovac koji je, po svom stažu provedenom u „Objektu 102“ postao doajen ovog objekta, bio je vojni pilot JNA Milan Lukić. On je avionom pokušao prebeg u Rumuniju. Preko četiri godine proveo je u izdvojenoj izolaciji, da bi mu pre nekoliko meseci dozvolili da radi i prebacili ga u grupnu izolaciju.
Sarmina tetovaža
Dva dana pre izlaska iz samice, saznao sam došaptavanjem između samica da su Šele, Deps i još jedan mladić iz Zagreba pokušali bekstvo. Uhvaćeni su u skrovištu koje su u kamenu napravili i čekali da potera prođe. Kažu da je samo Sarma znao za njihov bunker.
U sebi sam se nasmejao zbog Sarme. Pre nekoliko meseci se sporečkao sa sobnim drugom – Radetom Kasumom. Osećajući da to može da se po njega loše završi, naredno jutro je osvanuo sa istetoviranom parolom „Tito – Partija“, koja mu je prekrila celo čelo. Tako se nekoliko dana šepurio po Otoku, terajući inat svim informbirovcima koje je to vređalo, sve dok ga nisu strpali u brod koji je išao za Rijeku. Upućen je na plastičnu hirurgiju radi odstranjivanja tetovaže.
Sarma je operisan i vraćen na Otok. „Tito“ i „Partija“ su mu odstranjeni, ali mu je ostavljena petokraka.
Ostali kažnjenici „dvojke“ bili su mlađi punoletnici, uglavnom Zagrepčani – dobri momci, ali pomalo razmaženo naivni, koji su od Golog otoka očekivali lep provod i letovanje.
Prvi koji mi je prethodne noći prišao i pokušao da mi onako onesvešćenom pomogne, bio je Mile Šapčanka – homić, ali veoma drag klinac koga sam poznavao iz VP doma u Kruševcu. Od njega sam iz prve ruke saznao sve pojedinosti o Milanu Lukiću – pilotu, koji je takođe pokušavao da mi pomogne, pa mi je na koferu ispred kreveta „pod konac“ složio pantalone i košulju i time me poštedeo jutarnjeg izricanja kazne.
