Pohvale upućene Dragomiru Dujmovu za roman „Voz savesti“ nisu se zaustavile samo na retorici. Naime, Matica iseljenika Srbije dodelila mu je nagradu „Rastko Petrović“ i time potvrdila da književna izdanja koja se pojavljuju van matice u njoj ne ostaju bez odjeka. Laureatu je u prisustvu brojnih zvanica priznanje uručeno na nedavnoj svečanosti u Konaku kneginje LJubice u Beogradu.
– Preuzimajući nagradu rekao sam da je toga dana zapravo ostvaren jedan san! Naime, oni Srbi koji su davne 1923. krenuli iz Batanje prodajući sve u bescenje i slušajući poziv Georgija Zubkovića, tadašnjeg episkopa budimskog, krenuli su da se vrate u otadžbinu. Prešli su u Kraljevinu SHS i godinu dana proveli u Futogu, da bi zatim bili prebačeni u Makedoniju, u jedan malaričan kraj, gde je stanovništvo bilo neprijateljski raspoloženo.
Manjak prevodilaca
– Među Srbima u Mađarskoj ima nekoliko talentovanih, dokazanih književnika, koji isto tako lepo mogu da prođu i kod mađarskih čitalaca! Problem su, međutim, prevodioci. I to književni, jer ih nema. Osim toga, srpski pisci u ovoj zemlji nisu povezani ni s jednom većom izdavačkom kućom u Mađarskoj koja bi ih ponudila domaćem tržištu – kaže Dujmov.
Batanjski Srbi su tamo jako propatili, a onda su počeli da beže u Vojvodinu, gde su se nastanili. Postoje zapisi da čak ni 1930-ih mnogi od njih nisu još sredili egzistenciju. Iz pisama njihovim rođacima vidi se da su još i tada živeli u straćarama. Zato sam rekao da je njihov san, da budu prihvaćeni u matičnoj zemlji, dodeljivanjem ove nagrade ostvaren – rekao je Dragomir Dujmov, dodajući da je interesantno da većina ljudi u Srbiji (pa ni mnogi od prisutnih na svečanoj dodeli nagrada!) nisu ni čuli za optaciju?!
O tome se nije govorilo, pa nije ni čudo što nisu znali. Za njih je bilo zanimljivo što su uopšte saznali da se to zbilo, a pogotovo što je priča vrlo dramatična.
Slike: „A“ – Reč Dujmova posle preuzimanja
