Reči pesme: „Gde je stari Prizren grad, gde je srpska slava, gde su beli dvorovi, tu sada raste trava…“ najupečatljivije govore o nekadašnjoj prestonici Srbije, gde je pre dolaska međunarodne mirovne misije na Kosovo i Metohiju živelo oko 18.000 Srba. Danas, kako nam je rekao koordinator za ovaj okrug Bratislav Zrnzević u Prizrenu, može slobodno da se tvrdi da Srba, takoreći, gotovo i nema.
– Pre dolaska međunarodnih mirovnih snaga u Prizrenu je posle Prištine bilo najviše Srba, bar što se tiče gradskih sredina. Dolaskom strane misije Prizren su napustili gotovo svi Srbi. Oko 150 njih odlučilo je da ostane u dvorištu prizrenske Bogoslovije. I to je potrajalo do martovskog nasilja nad Srbima 2004. kada je u Prizrenu spaljena sva imovina Srpske pravoslavne crkve, pa i Bogoslovija. I danas je manastir Sveti Arhangeli, koji se nalazi nadomak magistralnog puta Prizren – Štrpce, jedina živa srpska svetinja u Prizrenu – priča za „Vesti“ Zrnzević, koji se sa setom seća da je uoči martovskog talasa nasilja obišao raseljene Prizrence u kampovima u centralnoj Srbiji gde se na licu mesta uverio da članovi oko 140 domaćinstava žele da se vrate.
– Vandalski napad albanskih ekstremista ugasio je svaku želju velikog broja Srba za povratkom. Zato nikog i ne čudi, ali niko se i ne pita, zašto je ostalo samo 20-ak Srba u gradu. Međutim, oni više ne mogu da se okupljaju u crkvi Svetog đorđa ili u porti Bogoslovije. Žive odvojeno, u potpunoj izolaciji i izbegavaju bilo kakav kontakt sa lokalnim stanovništvom – priča nam Zrnzević, koji se i sam
po dolasku Unmika i Kfora odselio u obližnje Štrpce gde, kako kaže, čeka bolje dane.
U Prizrenu smo ranije zakazali sastanak i sa Zdravkom Antićem, inženjerom koji je pre dolaska međunarodne misije radio u PKB „Orvin“, nadaleko čuvenom po vrlo kvalitetnom vinu i kosovskoj rakiji. Iz rodnog Orahovca želeo je da život nastavi u Prizrenu, gde je i počeo i izgradio novu kuću.
– Za mene je Prizren najlepši grad ne samo na Kosovu već i u čitavoj južnoj Srbiji. Preselili smo se, ali u novoj kući bili smo svega godinu dana jer je usledilo bombardovanje, a potom progon i spaljivanje našeg novog doma – sa žalom veli Antić koji kad god mu se ukaže prilika svrati u ovaj grad, a takva šansa mu se pruža jedino kad ga vojnici Kfora povezu do Prizrena.
– čim vidim da je neko od predstavnika mirovnih misija došao u Orahovac, odmah ih molim da mi omoguće posetu Prizrenu i verujte često puta udovolje mojoj želji. Tek da prošetamo gradom gde sam završio srednju školu i gde sam eto planirao da ostarim, ali sudbina nam dodeli nešto sasvim drugo – kaže naš sagovornik koji danas pomaže ocu Marku, inače monahu u Velikoj Hoči, u tehnologiji pravljenja vina.
Da je u Prizrenu danas gotovo nemoguće pronaći Srbina potvrdio nam je i Prizrenac turske nacionalnosti Ilijaz Haljče koji je nekad studirao stomatologiju u Beogradu i sada sa bratom drži privatnu ordinaciju i apoteku.
– Kada govorim o bivšim komšijama Srbima, ne mogu a da ne osetim nostalgiju. Oni su u ovom gradu uvek bili deo onog zajedničkog prizrenskog miljea, a bilo je svejedno da li govorimo između sebe na srpskom, albanskom ili turskom. Nažalost, komšija Srba više nema, u Prizrenu je sada mnogo nekih novih lica, došljaka sa svih strana, ali i novih građevina – svedoči nam Ilijaz Haljče u gradu u kojem ništa više nije kao pre.
