Kad je u decembru 1960. u Nemačku stigao Milan Dragić (69) rođen u selu Piskavica kod Banjaluke, još nije počeo „gastarbajterski talas“ seoba iz Jugoslavije na Zapad. Kao mlad zanatlija – varilac radio je u zagrebačkoj firmi „Braća Kaurić“ kad je svratila jedna Nemica da potraži pomoć u radionici. Milan je od majstora dobio zadatak da zavari nosač tablice na njenom autu. Kako se radilo o mladim ljudima, on i lepa Nemica razmenili su poglede i – adrese. Posle odsluženja dvogodišnjeg vojnog roka u JNA Milan se setio Nemice koja mu je poslala čestitku za Novu godinu.
– Preko advokata koji je znao nemački poslao sam pismo Helgi sa molbom da mi pomogne da dođem u Nemačku da radim. Odgovor je stigao brzo i ona je bila spremna da mi pomogne. Usledilo je novo pismo i garancija za odlazak u Nemačku. Tako sam krenuo za Nojštat na izvoru Dunava u Švarcvaldu. Prvi posao sam dobio u firmi njenog oca koja je pravila čamce. Tu sam ostao osam meseci – kaže Milan Dragić.
Zaječarku „preveo“ u RS
– Kad mi je Helga obezbedila garanciju i kad sam stigao u Nemačku, u zavičaju su mi ostale žena i ćerkica. Moja prva žena je umrla pre 23 godine, tako da sam sad u drugom braku sa suprugom koja je rodom iz Zaječara, a koju sam „preveo“ u Republiku Srpsku – kroz smeh dodaje Milan.
Helga je bila kćerka bogatih roditelja, a tek po odlasku iz Nojštata Milan je shvatio da je Helga imala svoje, ozbiljne planove s njim. Počela je potera za kršnim Krajišnikom koji je u međuvremenu „zastao“ u Minhenu gde je upoznao Slavicu, „folksdojčerku“ iz Novog Sada, sa kojom je rešio da nastavi život.
– Helga se nije lako pomirila s činjenicom da sam ostavio sve i otišao, pa je zapretila da će da mi poništi „papire“ za boravak u Nemačkoj. Tada sam angažovao advokata koji me spasao – priča Milan Dragić.
Zatim je Dragić, iskoristivši poznanstvo sa jednim našim čovekom iz BMW, dogovorio da sa još šest kolega pređe u tu firmu u Minhenu. Kako je i tada bio problem odjednom zaposliti toliko ljudi, dvojica su dobila posao, a Milan je rešio da potraži nešto drugo.
– Javio sam se na oglas za vozača, dobio posao i u firmi Hernika Kušnera sam već 31 godinu. Vozio sam teretnjake do 17 tona. Putovao sam u Italiju, Mađarsku i Holandiju, dovozio tekstil, razvozio gotove proizvode i stekao veliko poverenje gazde. Firma je prestala da radi pre devet godina, ja sam od 2002. u penziji, a još sam na „platnom spisku“ kod mog gazde Kušnera. Ne da mi da ga napustim, plaća me više sad nego kad sam radio i zato sam kao penzioner nastavio da vozim gazdu u njegovom „mercedesu 500 kupe“ – ističe Milan Dragić.
Evidencija
– Angažovao sam se uvek gde su bili naši ljudi. Tako sam radio u „Dobrotvoru“, Sportskom klubu „Srbija“ i klubu „Sveti Sava“. Zabava koju je SK Srbija organizovala za Srpsku novu godinu bila je moja 168. priredba na kojoj sam učestvovao u pripremi i organizaciji – kaže Dragić, koji će 14. februara napuniti 70 godina.
U rodnom selu Piskavici, Milan je podigao imanje sa nekoliko stotina sadnica šljive, sve ogradio, kuću sazidao… NJegova druga supruga, rodom iz Zaječara, vratila se u Piskavicu i vodi računa o imanju. Milan u zavičaj ode tri puta godišnje po mesec dana. Nije ostao u Minhenu samo zbog dobre penzije i još bolje naknade koju dobija od gazde Kušnera, nego i nečeg mnogo jačeg – ljudskog.
– Moj gazda mi kaže kroz suze, kad pomenem da bih se vratio kući, da želi da ostanem s njim dok je on živ i da ga sahranim. Ima neograničeno poverenje u mene i kaže da kad ga ja vozim on mirno odspava u kolima – pomalo setno završava zanimljivu životnu priču Milan Dragić.
Naši ljudi u Minhenu poznaju Milana Dragića kao čoveka uvek spremnog za šalu, ali i spremnog da pomogne u radu klubova. Trenutno je član SK „Srbija“ i SKUD-a „Sveti Sava“. Nema nijedne zabave SK „Srbija“ da Milan Dragić nije bio „na vratima“ i vodio računa o redu u sali, niti utakmice i turnira fudbalera, a da on nije uvek na svom „radnom mestu“.
