Jedan od najboljih hokejaša amatera u Ontariju nesumnjivo je 19-godišnji Danilo Brajan Šošo, koji nastupa za kičinerske Rendžerse. Ovaj mladić, visok 196 centimetara i težak 110 kilograma, veliko je ovogodišnje pojačanje jer je trener tima Peter de Boar tražio upravo tako snažnog igrača da mu pomogne u ponovnom osvajanju titule prvaka Ontario hokej lige, uzrasta do 20 godina. A kada se Danilo sa hokejaškom palicom pruži po terenu, zauzme celih šest metara, što u hokeju, normalno uz sve ostalo znanje, predstavlja izuzetan kvalitet.
Danilo je trenutno desno krilo i u svakom pogledu uzdanica giganta iz Kičinera. Uglavnom obavlja odbrambene zadatke, nastoji da zaustavi protivničke strelce, a koliko je u tome uspešan govori i podatak da je za vreme njegove „smene“, ukupno 300 minuta, mreža kičinerskog tima ostala netaknuta.
OD HERCEGOVINE DO KANADE
Kuriozitet je da ovaj hokejaš, čije vreme tek dolazi, ne potiče sa ledenih kanadskih prostora, gde je hokej sport broj jedan. Rođen je 1987. godine na južnim obroncima trebinjske opštine, u selu Baljivac, regija Bobani, dakle „tamo daleko“, gde se za hokej gotovo nije ni čulo, a kamoli da se neko njime bavio. Taj deo trebinjske opštine je prilično nerazvijen, bez putnih komunikacija, tako da je tamošnji seljak uglavnom „tabanović fijakerom“ odlazio u Trebinje ili Dubrovnik. A odatle, kako ko – neko u Ameriku, neko u Australiju.
– Radio sam u Dubrovniku i 1990. godine, kada sam osetio šta se sve sprema, sa suprugom Milom i decom, tada šestogodišnjom kćerkom Dijanom i trogodišnjim sinom Danilom, „zapucao“ u Kanadu – priča Danilov otac Momčilo Šošo. – Uključujući se u novi život, odlučili smo da decu usmerimo ka sportu. Odveo sam Dijanu da uči da kliže, a usput poveo i Danila, koji nije imao ni pune tri godine. Trener na klizalištu predložio je da Danilo „obuje“ klizaljke i da uz njegovu pomoć proba da napravi prve korake na ledu. Desilo se pravo čudo – Danilo je bez ičije pomoći počeo da kliže. Od tada pa sve do danas praktično ne silazi sa klizaljki. Već u četvrtoj godini počeo je da se bavi hokejom, u šestoj je igrao za klub HillcrestŽ u Torontu, a prvi trener mu je bio Terry Cohen.. Godinu dana kasnije prebačen je u grupu za talentovane dečake, a u osmoj je izabran da igra u čuvenom timu Super eights..
To je, kako kaže, najveći san svakog dečaka koji igra hokej, jer igra u ovom timu znači najveći uspeh za osmogodišnji uzrast.
– Pitali su me tada stručnjaci i roditelji ostalih mladih hokejaša ko je Danilov privatni trener, a ja sam bio iznenađen jer tada nisam znao da se do ovakvog uspeha može doći samo ako igrač ima privatnog trenera – seća se Danilovih prvih uspeha otac Momčilo.
Igra za publiku
Pitamo Danila Brajana Šoša šta ga najviše privlači u hokeju.
– Nema većeg zadovoljstva od toga kada izađeš na led i vidiš 10.000 ljudi u areni i kada postigneš gol za te ljude. Svi skoče od zadovoljstva, svi ti aplaudiraju, za sve si heroj.
U ŠAMPIONSKOM TIMU
– U to vreme postizao sam po dva gola po svakoj utakmici, tako da sam sledeće godine bio u timu čuvenog Glena Robsona – kaže Danilo. – Glen je već imao najbolji tim na svetu. Bili su dva puta šampioni Toronta i jednom Ontarija.
Sa Danilom u timu, Glen je u naredne četiri godine osvajao prvenstva Toronta i Ontarija. Glen je u Danilu otkrio sve vrhunske kvalitete budućeg asa. Postavio ga je da igra centra.
Ostatak Danilove sportske priče je kao iz bajke. Kao 12-godišnjak sa ovim timom osvaja drugo mesto na Svetskom prvenstvu u Kvebek Sitiju. U 13. igra za Mariles iz Toronta, gde je i kapiten, a trener mu je Steve Cafguard.. Mariles je, inače, najpoznatiji tim u Torontu, iz njega je izrastao čuveni Maple Leafs.. Te godine, kao centar, Šošo postiže 90 poena (60 golova i 30 asistencija).
– Bilo je to lepo vreme provedeno u Marilesu – kaže Danilo. – Igrali smo po 100 utakmica godišnje, putovali po Kanadi i Sjedinjenim Državama, od Bostona do Vankuvera. Trenirali smo svaki dan po dva sata i išli u srednju školu. Inače, ako neko zabušava u školi, nema pravo da igra u timu. Disciplina je bila na visokom novou, nisi smeo zakasniti na utakmicu ili na trening. Reputacija kluba mora da se čuva, često nas je upozoravao trener.
Ime po dedi
Danilo Brajan Šošo ima dva imena. Prvo, Danilo, dobio je po dedi Danilu koji danas takođe živi u Torontu, a drugo, Brajan, dala mu je majka Mila po imenu nekadašnjeg kanadskog predsednika Brajana Malrunija. Deda Danilo je bio najbrži atletičar na stazi od 1.500 metara u Trebinju. Pozvali su ga na neko republičko takmičenje, koje se održavalo u Sarajevu. Bila je nedelja, baš na Vaskrs i Danilova majka Rista bila je kategorična: „Ne, na Vaskrs, nikako“. Tako je propala sportska karijera dede Danila.
Sa 16 godina Danilo je iz Toronta „draftovan“ u Vindzor, u tamošnji klub Spitfires.. Bio je to novi izazov.
– Dok su se tog avgusta moji drugari sunčali na plažama, ja sam morao na naporne treninge za nastup u hokejaškoj ligi Ontarija. To je veoma jaka liga i samo igrači koji su u dobroj kondiciji i sa visokim iskustvom mogu da se zadrže u njoj. Nakon tri nedelje rada trener oceni koji igrači su spremni za najtežu hokejašku sezonu u svetu, u kojoj se godišnje odigra 80 utakmica.
Uspeo je u Vindzoru i ove godine se obreo u Kičineru. Planovi?
– Šta će biti u skoroj budućnosti, to ni sam ne znam, to će možda sudbina odrediti. Možda se otisnem i u profesionalne hokejaške vode, nakon što navršim 20 godina. Određenih ponuda već ima. Jedno je sigurno: imam veliku želju da zaigram za reprezentaciju majke Srbije. Voleo bih da jednog dana sa srpskom trobojkom u ruci slušam himnu „Bože pravde“ i da tim Srbije, u kom sam i ja, bude na počasnom postolju. Tog trenutka, to pouzdano znam, suze radosnice bi potekle iz mojih očiju.
