„Zločini su individualni, imaju ime i prezime, ne mogu svi građani Vukovara bez obzira na nacionalnost, vjeru i spol, biti taoci kakvih dogovora u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti” – poručio je Penava na konferenciji za novinare koju je tim povodom sazvao.
Ostaje nejasno da li je gradonačelnik Vukovara tom prilikom mislio na sve zločine i zločince ili su, kao i uvek do sada, u pitanju samo zločini i zločinci sa jedne, zna se i koje strane. I šta je uopšte mislio kada je ustvrdio da se o, kako je rekao, „Velikosrpskoj agresiji” ćuti celih 10.000 dana? Pa u Hrvatskoj se usta o tome ne zaklapaju od kako je rat završio pa je veliko pitanje da li je on zaista i završio ili u glavama mnogih još uvek traje.
Svakog 18. novembra Srbe se podseća ko su, šta su i gde im je mesto iako su, kako tvrdi i Penava „zločini individualni i imaju ime i prezime”. Uvrežena je i izreka kako „zločinci šetaju, a naših najmilijih nema”, koja je, nažalost, i tačna, ali ne na način na koji to misle oni koji je izgovaraju.
Ako iko u ovoj zemlji zna šta je to ćutanje nadležnih, onda to znaju građani Vukovara srpske nacionalnosti. Oni svoje žrtve smeju da pomenu samo u retkim prilikama i to uglavnom u zatvorenom prostoru, u kom nema novinara. Pomenu ih istina, čak i u prisustvu predsednika države i ministara, ali posle se opet ne dogodi ništa. Porodice mnogih ubijenih vukovarskih Srba ne samo da nisu doživele sudsko zadovoljenje pravde nego još uvek nisu ni pronašle svoje ubijene rođake.
Niko u Hrvatskoj se ne pita kako to da bar egzekutor koji je 16. novembra na železničkoj stanici u Borovu naselju streljao Dragoljuba i Milicu Vračarić nije procesuiran kada se i njegovo ime i njegovo prezime znaju, a znaju se zato što je Dragoljub Vračarić to streljanje preživeo. Da je reč o ratnom zločinu jasno je kao dan jer i Milica i Dragoljub Vračarić bili su stariji ljudi, civili koji su tog novembra 1991. godine zajedno sa njihovim sugrađanima Hrvatima bili u skloništu ispod „Centralnog skladišta” u Borovu naselju iz kojeg su izvedeni i netom posle streljani.
Niko se ne pita kako to da niko nije video ko je u noći između 25. i 26. jula 1991. godine sa radnog mesta iz vukovarske bolnice odveo medicinskog tehničara Savu Damjanovića ili ko je 31. jula 1991. odveo i ubio inženjera Mladena Mrkića nakon što je išao kući s posla i svratio u trgovinu po namirnice? Zaboga, bio je u trgovini i to je mogao da vidi barem onaj ko je u toj trgovini tada radio. Kako to da niko „ne zna” ko je odgovoran za ubistvo poslovođe trgovine „Sport” u Vukovaru Jovana Jakovljevića koje se dogodilo u noći 29. juna 1991. godine?
Na kraju, niko ne zna kada će i ko će odgovarati za ubistva Slobodana Vučkovića 11. jula 1991, Dragana Mijatovića, Stojana Stojanovića i 6 drugih civila 4. jula 1991, Milenka Đuričića 13. jula 1991, zatim Ljubomira Nikolića, Đorđa Vučinića, Bože Škorića, Zdravka Dadića, Milorada Đekića, Anđe Akik, Marčete Goluba i Milice 16. jula, Ljubana Vučinića 22. jula, Zorana Filipovića 25. jula, Mihajla Nađa 4. jula, Branka Mirjanića, Slavka Miodraga i Vlade Skeledžije 31. jula, Boška Bogdanovića 3. avgusta, Željka Paića 10. avgusta, Slavka Dragišića, Ilije Lozančića, Aleksić Šćepana, Boška Lukića, Steve Roknića i Premila Nedića, zatim Ljubana Markovića, Nedeljka Turukala, Ane Lukić, Mile Đukića, Branka Sučevića, Čede Jovića, Nikole Vojvodića, Milana Silađina, Vojislava Đekića, Jović Mladena, Predraga Ćirića, Tome Jakovljevića, Milorada Zorića, Milana Vezmara, Svetislava Vladisavljevića, Darinke Grujić, Ljubomira Bolića, Boška Grbića, Rajka Nunića, Petra Grubišića, Milana Đukića, Maleckog Steve, Ivana Jagića, porodice Čečavac, Pavlović Nade, Zorana, Zorice i Milojke, Tošković Teodore, Pavić Radoslava, Trajković Velimira, Travaš Milana, Markov Jove, Lukić Konstantina, Nedučić Uroša i još mnogih ovde nepomenutih.
Svi ti ljudi bili su civili ubijeni na pravdi Boga, a tela mnogih od njih nađena su u Dunavu ili ni do danas nisu pronađena. Zato, ako ćutanje, koje tako dramatično apostrofira Penava, postoji onda je to ćutanje o srpskim civilnim žrtvama i ako ima razloga za proteste to bi s punim pravom trebali da učine i Srbi, ali je pitanje da li bi takav protest uopšte mogao da se održi s obzirom na današnju atmosferu u Hrvatskoj.
Ostaje i pitanje zbog čega je Penava baš sada izabrao trenutak da se bavi ovim stvarima. Neće biti da je razlog ćutanje koje pominje, već je pre svega reč o samo još jednoj u nizu uvertira za komemoraciju u novembru kada se cela Hrvatska slije u Vukovar i kada tenzije podignute ovakvim pitanjima pomažu pojedincima da podignu svoj politički rejting.
Niko kome je pravda na srcu ničim ne može da opravda zločin koji je počinjen nad zarobljenim Hrvatima na Ovčari. Niko ne može da opravda ni mučenja, ni ubistva zarobljenih Hrvata nakon završetka ratnih sukoba u Vukovaru, proterivanja iz grada niti to što se sudbina mnogih nestalih Hrvata još uvek ne zna. Ubeđen sam da to niko od Srba koji danas u Vukovaru žive i ne pokušava da opravda nego da to i osuđuju.
Na kraju krajeva, i sami trpe posledice takvih nedela, ali zaista je krajnje vreme da se prekine sa patetičnim tiradama kojima se od Vukovara i danas, 27 godina posle tragedije koja se u njemu dogodila svima, a ne samo Srbima i Hrvatima, ponovo stvara slučaj jer to ne vodi nikuda, a i neozbiljno je.
Istina, ako je neko već toliko uporno traži, uvek ima makar dva lica, a gradonačelnik Vukovara, se valjda nada da će od dve istine pobediti ona bučnija. Umesto da se zalaže za istinu u njenoj punini.
The post Ako iko zna šta je ćutanje institucija, onda to znaju Srbi appeared first on srbi hr.
