Pionir „srpskog džeza” u Njujorku Rale Mićić, 32-godišnji beogradski gitarista koji je jedini od naših mladih ljudi uspeo da snimi album originalne muzike sa vrhunskim američkim izvođačima, nije ni slutio dolazeći prvi put u Severnu Mitrovicu na svirku da su se on i ova srpska enklava odavno – sreli. Rale je svoj samostalni muzički prvenac u Americi nazvao „Mostovi”, baš kao što je i most na Ibru simbol grada u kome su srpski džezeri iz sveta, zajedno sa svojim prijateljima, pred prvomajske praznike priuštili tamošnjem svetu nesvakidašnje uživanje.
– Moj prvi album, nastao u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, u za mene najstresnijem periodu, dobio je ime po mostovima koji su tada rušeni i po simbolici koji imaju u povezivanju ljudi – veli bivši učenik muzičkih škola „Mokranjac” i „Slavenski”, 14. beogradske gimnazije i svršeni student vrhunske škole džeza u Bostonu, kome je mentor na svetski prestižnoj Berkli akademiji bio legendarni gitarista Ben Gudrik.
Zahvaljujući njemu i nekolicini drugih srpskih muzičara, u južnu srpsku pokrajinu stigla su mnoga zvučna imena, predvođena trubačem Tomom Harelom. O trudu i entuzijazmu koje su svi zajedno ispoljili najbolje svedoče sledeći detalji: Kvintet Raleta Mićića, zajedno sa Harelom, prekinuo je turneju po Italiji, krenuo rano ujutru za Srbiju, da bi posle 12 sati putovanja stigli u Mitrovicu, napravili kraću tonsku probu, odsvirali koncert, večerali s nogu i do jutra u lokalnom klubu uživali zajedno sa mladima iz ove srpske enklave u nezaboravnom „džem sešnu”. Pre odlaska za Beograd otišli su zajedno na – burek.
– To je naša žrtva zbog muzike i sjajne publike. Bili smo prihvaćeni kao kad sviramo u Rimu. Izvođač oseti kad muzika dotakne publiku. Koncert se svideo i mojim inostranim kolegama. Znaju priču o Kosovu, ali jedno je kad se to gleda preko TV-a, a drugo kad dođeš na lice mesta i vidiš da ljudi stvarno teško žive. Sve je to ostavilo jak utisak na njih. Rekli su „Doći ćemo ovde kad god hoćeš!” – prenosi utiske Rale, jedan od retkih naših umetnika koji u Americi može da živi od svog stvaralaštva, a da pri tom plasira i prodaje ono što je karakteristično za podneblje iz koga je stigao. Otuda je i njegov govor o životu i radu u SAD najmanje muzički.
– Po dolasku u Njujork svirao sam američki džez. Nikada nisam slušao narodnu muziku, u kući smo slušali klasiku ili džez, ali sam shvatio da u sebi nosim neku crtu odavde. Kada sam postao svestan toga i iskreniji prema sebi, trudio sam se da to što više ispoljim i tada je ta muzika počela da zvuči kao nešto sasvim novo. To nije ni klasičan, ni etnodžez, to je nastavak moderne muzike, melodije koje se baziraju na ritmu koji dolazi sa Balkana – objašnjava Rale kako je nastao njegov drugi album „Srbija”, koji je sa početnom numerom „Dimitrijo, sine Mitre” i završnom, po kome je album dobio ime, napravio fantastičan uspeh u Americi. „Možda je na to uticala sama činjenica da dugo nisam bio ovde, možda sve što nam se događalo ovih godina”.
Neočekivano za jednog muzičara, Rale insistira na „ja sam Srbin, a ne Jugosloven”, smatra da naši ljudi u svetu imaju izvestan hendikep, jer „ne znaju ni ko su ni odakle su”. Ubeđivali su ga, veli, da promeni prezime, jer to Amerikanci teško izgovaraju, ali je Rale ostao uporan shvatajući da će ga bolje zapamtiti kao Mićića nego kao Bensona ili…
– Bilo ko od naših koji su otišli u svet, od Vlade Divca do Tesle, a nisu se kompromitovali i ostali su ono što jesu, svi su nešto značajno uradili. Ljudi osećaju tu iskrenost – veli. Trubač Tom Harel, koji je zajedno sa Raletom stigao i u Mitrovicu, potvrdio je to. Potražio ga je pre nekoliko godina, pošto je čuo njegovu muziku, dopala mu se i poželeo da sviraju zajedno. Na drugoj strani, ovde u Beogradu, uprkos izuzetnom uspehu albuma „Srbija” još nema distributera.
Rale priželjkuje da ga pozovu na beogradski Džez festival, svestan da mu ta vrsta potvrde nije neophodna, ali željan da pomogne ovdašnjim mladim muzičarima kojima izolacija i nemogućnost da čuju šta se u svetu radi sputava talenat i napredovanje.
Iako za sebe kaže da je imao sreće i da mu nije bilo posebno teško, Rale ne zaboravlja ono što su za njega dok je još bio u Beogradu učinili gitarista Dača Karamarković ili pokojni bubnjar Luka Bošković, koji su ga zvali na svirke, držali mu besplatne časove, zarazili ga muzikom kojom će kasnije harati njujorškom džez scenom. U Americi je običaj da stari džezeri sviraju sa mladima i tako im na najbolji način pomažu. I tu, veli Rale, nema ljubomore, to je normalno.
Ima ideju da svoje drugove iz Srbije, koji slično njemu zarađuju hleb po svetu, okupi jednom godišnje u Beogradu, kao što je to bilo u Mitrovici.
– Šteta je što nismo na muzičkoj mapi sveta, a imamo sve uslove za to – veli.
