Među one koji svetu uporno pričaju o stradanjima Srba na Kosovu i Metohiji svakako se ubraja i italijanska novinarka i humanitarni radnik Maria Lina Veka. Kao osoba koja se grozi rata i rešenja nametnutih silom, Maria je prvi put na Kosmet kročila 2000. godine.
– Kada je počeo rat protiv Jugoslavije smatrala sam da je sramota za Italiju da bude uključena u NATO agresiju. Kao novinar koji se bori da svet sazna istinu, nakon rata sam tražila i dobila dozvolu od našeg ministra odbrane da dođem ovde. U Prištinu sam prvi put ušla sa italijanskim karabinjerima, ali niko od Srba nije više živeo tamo. Raspitala sam se gde su i počela da ih obilazim. Tada sam videla da je istina daleko drugačija od one zvanične. Albanski teroristi su slobodni da napadaju srpske civile, a oni žive zatvoreni u ono što međunarodna zajednica zove – enklava. Pored toga što Srbi žive siromašno, oni nemaju nikakava ljudska prava i slobodu. Tada sam odlučila da pišem o onome što se stvarno dešava na Kosovu, ističe Maria.
Otvorena rana
Posebnu pažnju izazvala je Mariina knjiga štampana prošle godine, „Kosovo i Metohija, nemogući povratak“ u kojoj autorka smatra da Kosovo nije izgubljeno, već ga naziva „otvorenom ranom“. Maria Lina Veka ima 47 godina, slobodni je novinar i izdala je više knjiga, između ostalog, o slučaju Aldo Moro, o pitanjima levice u svetu. Bavi se i humanitarnim radom, pa je tako pre Kosova i Metohije stigla i do Somalije. U Italiji pokušava da ispravi još jednu nepravdu, i neprestano piše o mukama karabinjera koji su se vratili sa ratišta u Bosni, sa Kosova i iz Somalije i oboleli od raka kao posledice trovanja uranijumom.
Od tog dana iz njenog pera poteklo je bezbroj tekstova, dve knjige i dokumetarni filmski materijal o životu Srba. Međutim, ova „drugačija istina“ nije najbolje dočekana u njenoj domovini:
– I pored velikog interesovanja za istinu, bilo je mnogo onih koji su negativno reagovali na moje tekstove. Govorili su da „vidim“ samo srpsku stranu, ali to nije tačno. Ja sam Italijanka koja je videla kako taj narod pati na Kosovu i odlučila da to ispričam svetu. Znam da je ljudima koji ležerno žive teško da razumeju da neko ne sme da pređe kućni prag, izađe iz svog dvorišta ili ulice..
Prebirajući sećanja Maria kaže da je tokom obilaska kosovskih manastira zanemela pred njihovom lepotom.
– Kada sam ušla u Dečane opčinila me je neverovatna lepota manastira. Svi Italijani su zainteresovani za umetnost i religiju, jer je to deo i naše kulture, tako da je za mene to bio poseban događaj. A, s druge strane, strašan utisak na mene su ostavile slike Srba koji se smrzavaju i nemaju šta da jedu.
Bomba kao dobrodošlica
Sa svog prvog putovanja na Kosovo Maria nikada neće zaboraviti posetu Vitini.
– Bilo je to 2001. godine. Došla sam da posetim oca Dragana i ušla sam u crkvu. Odjednom se čula snažna detonacija. Zemlja se zatresla. Na nekoliko metara od crkve je eksplodirala bomba.
Snažni pečati su se urezali Marii u srce, pa je počela da oseća Srbiju kao svoju drugu domovinu:
– Ovde živi mnogo mojih prijatelja. Ovde se osećam kao kod kuće. I osećam da je ovaj narod koji pati i moj narod.
A, Maria mu pomaže. Pored reči ona srpskom narodu na Kosovu pomaže i humanitarnim radom. Trenutno organizuje pomoć srpskoj osnovnoj školi „Branko Radičević“ iz Cernice.
– U tome mi pomaže, hrabar čovek, direktor škole iz Cernice LJubiša Petrović. Kao i svi Srbi koji žive na Kosovu i on ima svoju tužnu priču. NJegovog četvorogodišnjeg sina su albanski teroristi ubili ispred škole, zaključuje Maria.
