UMETNIčKA GRUPA ZONA 416 PREDSTAVILA SE SVOJIM PRVIM POZORIŠNIM OSTVARENJEM

UMETNIčKA GRUPA „ZONA 416“ PREDSTAVILA SE SVOJIM PRVIM POZORIŠNIM OSTVARENJEM

APLAUZ ZA „GOSPOđU MINISTARKU“

• Scenski entuzijasti iz Toronta kolektivnom igrom dali doprinos lepom iskoračenju u kulturnu svakodnevicu naše dijaspore

Umetnička grupa „Zona 416“ predstavila je svoju „Gospođu ministarku“ gledaocima u Torontu. U „Lorain Kimsa teatru za mlade“ izvedene su tokom proteklog vikenda tri predstave koje su publici ispričale još jednu priču, pored one Nušićeve – priču o iskrenosti, entuzijazmu i energiji koju su svi koji su ovaj klasični komad pripremali uložili u njegovo nastajanje. I ta pozitivna energija, ta motivacija, međusobni skladni i puni poštovanja odnosi prosto su isijavali sa bogato opremljene scene na kojoj su 24 amatera, igrajući 26 likova, držali pažnju gledalaca i vodili radnju puna tri sata, koliko predstava traje.
To je ujedno i njen jedini krupniji nedostatak jer Nušića, poznatog po mnoštvu reči i asocijacija, dramaturški su mogli i drugačije iščitati i skratiti trajanje komada. No, to za ovu „Zoninu“ kreaciju nije toliko bitno. Mnogo je važniji duh koji je nastao tokom okupljanja ove umetničke grupe i snaga kreacije, pre svega kolektivna, pa onda i pojedinačna u onome što su u „Zoni“ uradili. Pokazali su, naime, da iz plemenitih ideja (cilj okupljanja je bio prevashodno druženje, ali kreativno – pokušaj da se čovek u potrošačkom svetu i mentalitetu vrati sebi, spozna svoje mogućnosti i želje) nastaje i plemenito delo jer sav prihod od prodaje ulaznica biće uplaćen za lečenje malog Zlatana Saračevića koji se bori sa cistom na mozgu.

Uspomene

Kako to život ume da udesi, u publici su sedeli i oni koji su i sami kao amateri ili kao profesionalci igrali u „Gospođi ministarki“. Daleke 1947. godine Branka Zekavica, tada Dragašević, glumila je Daru u Eboliju u Italiji, logoru u kojem se našlo između 20.000 i 30.000 četnika, srpskih dobrovoljaca i članova Nedićeve straže. Nakon pobede komunizma u Jugoslaviji Branka i njena porodica prebegli su u Italiju, pa u Nemačku da bi 1950. stigli u Kanadu.
U Eboliju je cvetao kulturni život, rekla nam nam je Branka Zekavica, pa su se tako igrale i pozorišne predstave, a među njima i „Gospođa ministarka“. Na ovu „Zoninu“ ministarku je došla je sa sinom, poznatim torontskim advokatom Dragim Zekavicom, koji je rođen u logoru u Nemačkoj.

Od početka, dakle, ovo umetničko, pozorišno nastojanje i ostvarenje nije bilo samo sebi svrha. Pozorišni iskaz nametnuo se sam od sebe inženjerima, ekonomistima, piscima, novinarima, umetnicima drugačijih profila, onima koji čine „Zonu“ jer pozorište vole, a i zašto se ne okušati na onoj visini na koju se nikada ranije niste peli. Na sceni je dominirala gospođa ministarka (operska pevačica Ksenija Vučević), naravno i zbog radnje i samoga teksta, ali i zbog uspešne interpretacije „gospa Živke“. Treba pomenuti Mikija Ciraka kao čedu, Igora Rašića kao dr Ninkovića, Tamaru Apić kao Dacu, ali i naglasiti da je ovo pre svega bila zaista kolektivna predstava u kojoj su svi dali značajan doprinos lepom iskoračenju u kulturnu svakodnevicu naše dijaspore u Torontu.
Publika je sa oduševljenjem pozdravila kretivnost i iskreni entuzijazam članova „Zone“ i poželela da ih ponovo vidi u novoj stvaralačkoj akciji.