Nekadasnji komandant Kraljeve garde, Nikola Kosic iz Milvokija, ostace upamcen kao jedan od pionira srpskog radio programa na ovom kontinentu i kao covek, koji je za tri decenije koliko je trajala njegova emisija, zabalezio najvaznije trenutke u srpskoj emigraciji u SAD, a sacuvanu arhivu poklonio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu.
Retki su podaci koji govore o istoriji srpskog radija u SAD, ali se zna da je postojao jos pre Drugog svetskog rata, o cemu svedoci casopis „Serb World“ koji je izlazio na engleskom jeziku. U broju za jun/jul 1979. godine, u clanku „Srpski radio program u Americi i Kanadi“ autora Milana Radovica, izmedju ostalog pise: „Pocecemo sa imenom Jovana Lupilova, koji je, prema nasem sadasnjem istrazivanju, zapoceo prvi srpski etnicki radio 26. aprila 1931. godine u Filadelfiji. On je bio berberin i dirigent lokalnog srpskog zicanog orkestra „Orao“. Voditelj je bio takodje Srbin, Dusan Boljanic. Ubrzo su nastali i drugi srpski i jugoslovenski radio programi. Vida Potkonjak iz Pitsburga, u junu iste godine zapocela je polucasovni medjunarodni program emitujuci srpsku muziku u izvodjenju Perice Radojicica i njegovog zicanog orkestra. Prvi jugoslovenski radio program u Cikagu takodje se pojavio 1931, a otvorio ga je generalni konzul Djordje Kolombatovic.
Sve vise programa uspostavljalo se duz obala Velikih jezera. Cikago je 1937. imao dva srpska i jedan jugoslovenski etnicki program. Klivlend je 1938. dobio prvi etnicki program nazvan „Srpske melodije“. Zora Nikolas zapocela je kulturni radio program u Detroitu, na Uskrs 1939. godine. U isto vreme i braca Palandic iz Cikaga zapoceli su program koji je koriscen, uglavnom, za reklamiranje njihovog preduzeca.
U toku Drugog svetskog rata, 17. maja 1942. godine organizacija „Srpska narodna obnova“ otvorila je regularni program u Gariju, Indijana, u organizaciji dvojice istaknutih Srba, Glise Rapajica i Luke Kristofera.
Posle rata, po dolasku nove politicke emigracije iz Evrope, nastale su nove politicke, kulturne i socijalne organizacije. Najvece eparhije, kao sto su Milvoki, Detroit i Cikago, uspostavile su sopstvene radio programe. Vecinu drugih vodile su politicke organizacije ciji su ih clanovi finansijski podrzavali…“
Kako je nastao Kosicev cas?
Od svih srpskih radio programa na ovom tlu, onaj koji je osnovao i vodio Nikola Kosic u Milvokiju, zauzima pocasno mesto u istoriji nase emigracije na severnoamerickom kontinentu.
„Po dolasku u Milvoki, 1951. godine, zatekao sam nekoliko aktivnih i rezervnih oficira, poznanike iz logorskog zivota. Zatim, Srbe starosedeoce, naseljene pre 20 ili 30 godina, koji su uz pomoc crkve imali razvijen verski, drustveni i kulturni zivot. Po mom uverenju, nama novodoslim Srbima je radio emisija na srpskom jeziku bila neophodna, ako zelimo da se ne izgubimo u moru stranaca, odrzimo medjusobne kontakte, i produzimo posao radi kojeg smo u tudjini“, ispricao mi je Kosic, kada je 1991. godine prvi put dosao iz SAD u roditeljsku kucu u Cacak.
Spasio zarobljenicku arhivu
Kosicev radio poceo je mnogo pre Amerike, u zoru 27. aprila 1941, kada u cinu majora, kao pucista uz generale Dusana Simovica i Boru Mirkovica i bracu majora Zivana i profesora Radoja Knezevica, izvrsava odredjene zadatke. To sto je tada na petom spratu Ministarstva suma i ruda zaustavio i do daljnjeg zabranio rad kratkotalasne radio stanice, koja je na raznim jezicima emitovala svoj program, spada u njegovu oficirsku biografiju. Potom, sa hiljadama jugoslvenskih oficira i vojnika pada u nemacko ropstvo. Po zavrsetku rata, boravi u britanskoj okupacionoj zoni u Nemackoj.
„Godine, 1951. bili smo prinudjeni da obustavimo rad naseg radija, odnosno informativne sluzbe, jer vise nije bilo sredstava a moji saradnici su se razilazili. Amerikanci su zahtevali da emigriram u Ameriku. Naime, bio sam svedok dva neuspela pokusaja americke i britanske obavestajne sluzbe za rad sa jugoslovenskom emigracijom, koja je odbila da se vrati u komunisticku Jugoslaviju 1948-1949. Pred polazak, pozvao me je djeneral Zivkovic i predao mi celu ratnu zarobljenicku arhivu, da je nosim sa sobom i da uradim ‘kako me Bog uci’. Primio sam arhivu, a kako sam je sacuvao i preneo u Ameriku, a iz Amerike u Srbiju i predao SANU, to je druga prica.“
„Poceo sam da istrazujem, i od jednog Slovenca, gospodina Stauta, saznao sam da jednosatna emisija na americkom radiju kosta 60 dolara. Ponudio mi je da mi da 30 minuta od njegove emisije za 30 dolara. Ja sam tada radio u fabrici za 130 dolara nedeljno i obojica smo znali da je to za mene skupo. Onda sam mu predlozio da pocnem rad na stanici sam, dva meseca, osam nedelja. Ako, za to vreme, ne dobijem podrsku naseg sveta, povuci cu se, a on neka nastavi svoj puni program. Pristao je, a ja sam smislio da prvi Srpski radio program pocne sa emitovanjem 28. juna, kao secanje na Kosovsku bitku. Rastrcao sam se da kod projatelja pronadjem neku plocu nasih boljih narodnih pesama i pisacu masinu da bih otkucao program. Na kraju prve emisije, pozvao sam Srbe da materijalno i intelektualno pomognu program. Moje predvidjanje se obistinilo, shvatili su ideju i potrebu najavljenih emisija.“
U to ime sastavljen je pravilnik sa kojim su bili upoznati i slusaoci:
1. Srpski radio program u Milvokiju je potpuno samostalan. Njegov program rada, kao i njegovu liniju odredjuje Odbor, delegiran od lica koja ga izdrzavaju;
2. Srpski radio program izdrzava se: obaveznim nedeljnim ulozima pojedinaca i dobrovoljnim prilozima;
3. Cilj Srpskog radio programa je: obavestavanje naseg sveta o borbi protiv komunizma, koja se vodi u svetu, kao i u nasoj Otadzbini, i odrzavanje nacionalne svesti kod naseg sveta u Americi;
4. Preko Srpskog radio programa drze se predavanja o istorijskim datumima nase dalje i blize proslosti, o danima naseg uzdizanja i uzrocima naseg padanja. Zatim, o aktuelnim momentima nase sadasnjice, kao i kulturno prosvetna predavanja. Svaki predavac, prilikom predavanja, iznosi svoje licno misljenje i on je jedino odgovoran za njega. Srpski radio program tezi da omoguci da se pojavi sto veci broj predavaca, kako bi se cule razlicite teme i razlicita gledista o aktuelnim nasim problemima;
5. Clanovi i nasi saradnici mogu biti svi nacionalno-demokratski orijentisani ljudi, koji smatraju da je ovakav radio program nama koristan, i osecaju se sposobnim da mogu pomoci sprovodjenje postavljenih ciljeva Srpskog radio programa;
6. Srpski radio program nema za svrhu stranacku politiku i iskljucuje polemiku.
Naime, posle Drugog svetskog rata, u Ameriku je dosla kompletna politicka scena Kraljevine Jugoslavije, lideri i ugledni predstavnici politickih partija koji su sada zeleli da nekadasnju politicku aktivnost prenesu na svoje sunarodnike. Zato je Kosic odmah zauzeo stav da njegov radio ne sme da bude „partijski“ jer bi time izgubio nezavisni polozaj.
U tematskom smislu jedina zajednicka crta svih srpskih radio casova u SAD bio je antikomunizam. Za razliku od ostalih, njegov radio je bio uredjen, a programska sema nije menjana godinama. Posle vesti uvek je dolazio na red udarni komentar, tek na kraju nesto malo muzike, a najmanje „zelje slusalaca“. Postojanje svog radio programa Kosic je uredno prijavio americkim vlastima i, sa njihove strane, nije imao problema. Cenzura tekstova nije vrsena jer je imao poverenja u saradnike. Samo je jednom vojvodu Djujica zamolio da mu tekst posalje unapred.
Do prosirenja Srpskog radio programa na druge gradove SAD u kojima su ziveli Srbi nije doslo jer nije bilo jedinstvene zelje da se tako nesto ostvari. Zavist i slavoljublje kao i drugaciji politicki odnosno programski pogledi i ovog puta su trijumfovali u odnosu na korist koju bi ostvarenje ideje „jednog radija“ donelo na svet.
Posvecen emisijama
Kroz svoj radio program, Kosic je prikazao pola veka zivota srpske emigracije u SAD, a sa tim i brojne raskole.
„Nase podele pocele su jos u vozu 25. aprila 1941. godine kada su nas Nemci sa beogradske zeleznicke stanice furgonima transportovali za Nemacku. Trazeni su uzroci poraza i u tim jalovim istrazivanjima, okrivljavali smo jedni druge. Takve razmirice prenele su se i u emigraciju, jedni su bili za kralja i monarhiju, drugi za demokratsku Jugoslaviju, bez komunista. Treci su bili ljuti nacionalisti koji su prezirali sve jugoslovensko i svakoga koji u svom imenu nije imao pridev „srpski“. Nekadasnji pripadnici vojnih i politickih formacija Draze Mihailovica, Nedica i Ljotica, nasli su se na neutralnom terenu okrenuti sada jedni protiv drugih. Pojava crkvenog raskola u potpunosti je zavadila srpsku emigraciju, pa posle „Veceri Srpske Sloge“, 4. marta 1962, srpske sloge vise nije bilo. To je bio nezamisliv udarac ionako labavom jedinstvu nase emigracije. Desavalo se da na istoj radio stanici drzimo programe i „raskolnici“ i mi, objasnjavao je Kosic, koji je o raskolu nase crkve ostavio dragocenu dokumentaciju. Na svom radiju zadrzao je liberalnu orjentaciju jer nije pripadao nikakvim politickim strujama. Jer, on nije bio samo organizator radio casa u Milvokiju, vec novinar i polemicar, u neku ruku i politicki borac, koji je pomagao mnoge ustanove i organizacije u Americi, kao sto su „Jugoslovenski narodni odbor“ na celu sa prof. Slobodanom Jovanovicem ili humanitarna organizacija „Srpska bratska pomoc“…
Prva radio drama
Emisija Nikole Kosica emitovala se u Milvokiju svake nedelje od 11.30 do 12 casova. U arhivi koju je brizljivo prikupljao i sacuvao nalazi se i prva srpska radio drama koja je napravljena u inostranstvu – „Cerska bitka“. Snimljena je 1955. godine, u trajanju od 25 minuta, a Kosic ju je rezirao, snimio i adaptirao po tekstu Radoja Jankovica. U glumi su mu pomogli saradnici programa, potporucnik Momcilo Ilic i kapetan Selimir Popovic. Kako mi je objasnio, hteo je da slusaocima ponudi jedan istorijski tekst na sto prijemciviji nacin za slusanje, ali nije znao da je napravio radio dramu.
„Morao sam da zaboravim da sam bio komandant Kraljeve garde, da sam bio nastavnik u Vojnoj akademiji, da sam sluzio kralja Aleksandra, da sam imao reputaciju. Do penzije 1967. godine vozio sam kran u „Allis Chalmers“ industriji teskih masina. Morao sam da zaradim za koru hleba, da mogu da posaljem koju crkavicu mojoj zeni i deci, mom ocu i majci, da zaradim za moj radio. Svaki slobodan trenutak koristio sam za osmisljavanje programa. Osecanje da radite za ideju, da cete jednog dana opet biti svoj covek, to mi je davalo snagu da nikad ne zaboravim zemlju iz koje sam ponikao. Najveci broj nasih ljudi bili su oni koji su ostali izvan svoje otadzbine, racunajuci da nisu pravilno procenili, da su nepravedno zadrzani da ne odu svojim kucama i familiji; ti ljudi su roptali u dusi. Moja generacija emigranata dusom je zivela u zemlji, a samo fizicki u Americi. Drustveni zivot je bio opskuran, odvijao se jedino na piknicima i crkvenim saborima ili vikendom u nekoj srpskoj kafani. Ustvari, telefon je bio jedina veza, izmedju dve emisije na radiju, sa saradnicima.“
Ogromno je Kosicevo delo, izmedju ostalog i zato sto je pored pisanih tekstova, sacuvao neke svoje emisije koje se mogu pratiti u originalu. Njegova fonoteka odslikava, izmedju ostalog, „paralelni svet“ u kojem su ziveli on i njegova generacija iza „gvozdene zavese“. Zahvaljujuci jednoj naopakoj ideologiji, u ta dva sveta jednog istog naroda, ovog „ovde“ i onog „tamo“, stvarale su se paralelne kulture.
„Sve me je ostavljalo, ali me nada nikad nije ostavila. Kad su me Nemci poterali u Nemacku u zarobljenistvo, intuitivno sam osecao da to ne moze da bude rastanak zauvek. Ja moram da se vratim u moju zemlju. U Americi sam docnije stekao reputaciju, kao direktor Radio programa. Bio sam sa Niksonom na veceri koju je on priredio, dobijao pohvale od predsednika Busa i guvernera. Ali, nikad nisam zaboravio da sam Srbin, da sam bio oficir. Znam svoje pretke, znam da mi je otac bio na Solunskom frontu i da je zbog mene bio hapsen.“
Neobican „putopis“ Nikole Kosica zavrsava se tacno posle 30 godina, na Vidovdan 1982. godine kada prestaje sa emitovanjem svojih radio casova. Za to vreme, neprekidno, iz nedelje u nedelju, odrzao je ravno 1.545 emisija. Medjutim, ucinio je i nesto mnogo vise. Sacuvao je najave, clanke i pisma, i delove snimljenog programa. Izmereni tekstovi teski su 260 kilograma. Slozeni su uredno u devet kutija i predati na cuvanje Arhivu SANU 1991. godine. Jos u Americi rucno je slozio 15 primeraka obimne knjige, neke vrste „vodica“ kroz svoje radio casove kojim je obuhvatio naslove tekstova svih emisija i imena autora, datume emitovanja i pisma koja su stizala Srpskom radio programu i njemu licno tokom te tri decenije.
Kada je major VKJ Nikola Kosic, otisao sa ovog sveta iz rodnog Cacka, novembra 2004. u 97. godini, ucinio je to laka srca sa svescu da je sveo svoje zivotne racune, jer je srpskoj kulturnoj bastini ostavio jedan nesvakidasnji dar.
