Nije baš uobičajeno da Srbi prodaju Amerikancima – pamet. Zahvaljujući preduzimljivosti inženjera Aleksandra Ivanovića iz Milvokija, u državi Viskonsin, sa beogradskog Banovog brda originalni i kvalitetni softveri putuju preko bare u mnogobrojne američke kompanije.
Bivši Sarajlija i Podgoričanin, izuzetno dobar učenik Matematičke gimnazije, Ivanović je završio studije elektrotehnike u Milvokiju, gde je stigao pre 19 godina, šest godina radio za gazdu, da bi napustio sve i posvetio se privatnom biznisu.
– U početku je „Vebkom inkorporejšn” bio etnički čista kompanija, gde god kreneš po prostorijama čuješ našu muziku, dok je danas sasvim drugačije, jer sada zapošljavamo i Amerikance – veli Ivanović, koji u Milvokiju zapošljava 15, a ovde 24 inženjera, pri čemu je i ovde i tamo uvek 5-6 radnih mesta otvoreno i slobodno za sposobne i radne mlade ljude.
Uprkos podatku da je tek nekoliko puta bio u Beogradu od kada ovde radi „Vebkom”, kao i da prilikom osnivanja nije lično video nijednog od onih koje je zaposlio, Aca Ivanović svakodnevno održava poslovne sastanke sa beogradskom ekipom posredstvom softvera Skajp. On u Milvokiju, oni u Beogradu, okupe se i dogovore i po prethodno pripremljenom protokolu obave ono što je planirano za taj dan.
Program koji „Vebkom ink.” radi već 7-8 godina namenjen je prevashodno velikim firmama i njihovim prodajnim mrežama, posebno onima koji prodaju kompleksne proizvode. Partneri su mu ABB iz Švajcarske, „Dženeral elektrik”, „Denfos” iz Danske, kompjuterski proizvođač „Krej”… Oni prodaju komplikovane proizvode o kojima prodavci ne znaju baš mnogo, jer nisu tehnička lica. Njihov cilj je prvenstveno da razviju dobre odnose sa potencijalnim kupcem.
– Prodavac nije u stanju stručno da predstavi proizvod, niti da kupcu izabere ono što ovome treba. Obično se potrebe kupaca pokupe, šalju inženjerima koji to proučavaju i analiziraju sve opcije i onda odgovaraju. Naš softver ukinuo je tu dugu proceduru i sve tehničko znanje firme stavlja na raspolaganje prodavcima direktno. Kolektivno znanje inženjera u firmi se pokupi i onda ubaci u naš softver. Naše pitanje kupcu je šta vam treba, a ne šta vam firma nudi. Na osnovu razgovora sa mušterijom naš softver daje ponudu i izračuna cene – veli naš sagovornik.
– Ovde su ljudi izuzetno vredni, budući da imam uvid kad je ko na kompjuteru, čini mi se da se neki odavde ne skidaju sa računara, ljudi baš rade. Za nove ljude kriterijumi su da su završili matematičku gimnaziju, da su bili među najboljim studentima u generaciji, da imaju preporuku sa fakulteta za informatiku ili ETF… Plate su solidne, a izuzetno bi bilo isplativo kada bi se opredelili da ih plaćam po učinku – veli Ivanović.
Ono što nije uspelo među srpskim inženjerima u Srbiji, a jeste u Viskonsinu je – sistem plaćanja po učinku. Naime, svi ključni ljude u firmi tretiraju se kao individualci, koji imaju svoj lični biznis. Iako startuju sa platama koje su ispod proseka na tržištu za tu vrstu posla, većina njih na osnovu učinka čak utrostruči mesečna primanja, jer su izuzetno motivisani. Istovremeno poslodavac Ivanović ne mora mnogo da vodi računa da li ima aljkavosti i javašluka. To se jednostavno ne isplati nikome.
– Iako su ljudi ovde tehnički daleko sposobniji i brzo znanjem prevazilaze ono što stigne iz SAD, većina se opredeljuje za fiksnu platu, a ne za učinak – ističe.
Ivanović najavljuje prodore ka evropskom i tržištu Srbije i bivše SFRJ. Sklopljeni poslovi u Južnoafričkoj republici i sa jednom izraelskom firmom potvrđuju da se u razvoju ove kompanije ništa ne prepušta slučaju. Naš sagovornik, pored uređenog porodičnog života u braku sa suprugom italijanskog porekla iz koga su dve kćerke i sin, stremi ka cilju da od „Vebkoma” stvori veliku i moćnu kompaniju.
