Uz sveobuhvatnu podršku onim ruskim političarima koji su omogućili pljačku ekonomskih resursa neviđenih razmera, išla je – navodi se u Kristoforovom izveštaju – agresivna politička strategija: stalno širenje NATO na Istok, rasparčavanje Rusije i rat protiv Jugoslavije. Rezultat je to da sada Rusija ponovo vidi Ameriku kao neprijatelja, brani se na svim poljima – političkom, vojnom i ekonomskom – uključujući modernizaciju naoružanja i prodaju oružja državama kao što su Iran, Irak, Severna Koreja, Libija, Kina, Indija. Aktivna je svuda gde god može da oslabi agresivnu američku dominaciju.
Pre deset godina bilo je obrnuto, podseća komentator Radio frans internacionala i navodi da je tada Moskva, pod Jeljcinom, bila spremna da u svemu sledi Vašington. Ne samo spremna, već je to i činila. Prihvatala je sve odluke Vašingtona na međunarodnom planu, njegove savete na unutrašnjem, a Amerika je uživala ogromno poverenje velike većine stanovništva bivše velesile, najviše samih Rusa. Više od 70 procenata građana Rusije imalo je puno poverenje u Ameriku i sanjalo o njoj, o njenom dolarskom blagostanju. Prema najnovijim istraživanjima, sada ih je upola manje – samo 37 odsto, a u vreme NATO agresije na Srbiju bilo ih je jedva 15 procenata.
Evo kako je svojevremenu prozapadnu euforiju opisao najveći savremeni ruski pisac Aleksandar Solženjicin u svom najnovijem intervjuu sa novinarima nemačkog „Špigla“:
„Kada sam se vratio u Rusiju 1994. godine, ovde sam zatekao skoro obožavanje zapadnog sveta i državnog uređenja raznih zapadnih zemalja. Treba priznati da u tome nije bilo toliko stvarnog znanja i svesnog izbora koliko prirodnog okretanja leđa boljševičkom režimu i njegovoj antizapadnoj propagandi. Situaciju su najpre izmenila surova NATO bombardovanja Srbije. To je obeležilo crnom, nepopravljivom crtom odnosa (Rusa) prema Zapadu. I, istine radi, treba reći – u svim slojevima ruskog društva.“
A u Koksovom izveštaju za gornji dom američkog Kongresa se kaže da je za deset godina od tog vremena „prokockan ceo američki politički kapital u Rusiji“. Dalje se ocenjuje da su posledice ovog promašaja američke politike za vreme Klintona gore nego posledice poraza u Vijetnamskom ratu.
Zašto je Klinton bio slep za „najpovoljnije međunarodne okolnosti“ o kojima govori Koks i zašto je Amerika na otvorenost Rusije uzvratila opakom politikom postoje razna objašnjenja.
Solženjicin u pomenutom intervjuu osvetljava američku kratkovidost za koju veruje da je posledica nepoverenja i odbojnosti američkog vrha prema Moskvi, a indirektno planskim iscrpljivanjem Rusije:
„Zapad je dozvolio sebi da živi u iluziji (ili se lukavo pretvarao) da u Rusiji postoji mlada demokratija u vreme kada demokratije uopšte nije bilo“ – kaže ruski pisac. On dodaje da, čak i sada, „Rusija još nije demokratska zemlja, ona tek počinje da izgrađuje demokratiju i nema ništa lakše nego joj ispostaviti dugačak spisak propusta, prekršaja i grešaka“.
