Ruski privredni krah bio je dvostruko veći i posledice neuporedivo teže nego američkog debakla posle „crnog utorka“, 29. oktobra 1929, i velike ekonomske krize koja je usledila. Posledice politike koju je Rusija primenjivala po savetima američkih eksperata posle dolaska Jeljcina na vlast dovele su zemlju na ivicu propasti i ostavile tragove vidljive i danas u mnogim sferama, posebno na socijalnom planu. Sa svoje strane, američka administracija, eksperti i novinari, koje Koen optužuje skoro bez izuzetka, nastavili su da podržavaju najkorumpiranije ljude na ruskoj političkoj sceni. Logično je onda što su na kraju takvim odnosom izazvali snažna antiamerička osećanja u ruskom stanovništvu.
Koen opisuje haotični način na koji je Boris Jeljcin, pod direktnim američkim uticajem, oterao tvorca „perestrojke“ Gorbačova i rasformirao Sovjetski Savez, kako je 1993. upotrebio tenkove protiv legalno izabranog ruskog parlamenta (koji, međutim, ni sam nije bio „cvećka“, jer se zalagao za očuvanje centralističkog sistema i obnovu starih mehanizama rukovođenja privredom) i u velikoj meri poremetio ustavni poredak postsovjetskog perioda.
Uprkos negativnim posledicama i ekonomsko-finansijskoj katastrofi koja je dva puta pogodila Rusiju za kratko vreme, 1996. i 1998. godine, Jeljcin je na Zapadu bio slavljen kao šampion demokratije. Autor knjige „Propali krstaški pohod“, Robert Koen, i samim naslovom ukazuje na pravu prirodu američkog odnosa prema postsovjetskoj Rusiji. On dalje navodi kako je Rusija ekonomski opljačkana u tom periodu favorizovanjem tzv. oligarha koji su se bogatili bezočnim prisvajanjem, slično kao što su svoja bogatstva u Americi stvorili njeni oligarsi – Rokfeleri, Astori, Morgani… Ali, za razliku od osnivača američkih finansijskih imperija, koji su bogatstvo sticali širom sveta i gomilali ga kod kuće, ruski oligarsi su opljačkano blago oznosili iz Rusije.
Nikada nije ustanovljeno koliko je to koštalo Rusiju, ali je izvesno da su izneli destine milijardi dolara, a njihovi partneri na Zapadu su ih prihvatali kao začetnike pravog kapitalizma i štitili kao stubove nezavisnosti i demokratije.
Kako je onda Jeljcin dobio i drugi mandat u Kremlju, ako je bio tako poguban za Rusiju?
Ni Koen nije preskočio tu tragikomičnu farsu o drugom izboru Borisa Jeljcina za predsednika, „notorno bolesnog alkoholičara“, kako kaže, koga bi istorija trebalo da zapamti samo po tome kako je „najbržim tempom uništavao sopstvenu zemlju, uz odlučujuću podršku Zapada“. Uistinu, međutim, mora se dodati da bi istorija, sa stanovišta interesa Rusije, morala da mu bude zahvalna, jer je za svog naslednika izabrao Vladimira Putina.
Na početku izborne kampanje, krajem 1996, Jeljcinove pozicije su bile katastrofalne – da su izbori tada održani dobio bi tek nekoliko procenata glasova. Ali, u akciju su stupili oligarsi koji su kontrolisali ruske medije, uplašeni od mogućnosti da Jeljcin propadne, što bi bila i njihova propast, i pobedi komunistički kandidat Genadij Zjuganov.
Uložili su ogromne pare u kampanju i, uz pomoć američkog tima koji je Jeljcinu stvorio potpuno nov imidž, situacija se preokrenula. Jeljcin je pobedio, a Rusija je nastavila da srlja u ekonomski ambis.
