Ako niste makar malo ekscentrični, London će vam se, možda, svideti, ali vi nećete Londonu. Američka glumica, Beti Midler, pročula se onom izjavom da kada je u NJujorku tri sata po podne u Londonu je još 1389. godina. Metafora, ali dosta kaže. Pre svega, da bi bilo uzajamne simpatije London mora da gledate i doživljavate u perspektivi. Onoj unazad.
OK. Vi i dalje insistirate da vidite ono što gleda trinaest miliona turista koji godišnje posete London sa njegovih osam miliona stanovnika. Tu brojku će vam revnosno saopštiti vaš dosadašnji vodič preko mikrofona u dvospratnom autobusu
(„Big bus kompni“) dok obilazite vaša „kultna mesta“. Pri tome neće vam reći da u ekscentričnom Lonodnu živi 2.359 932 čudna samca koji se nikada nisu ženili niti udavali. Moj ekscentrični vodič će vam uz to još i reći da u ovom gradu bogatstva i glamura ima ravno 31. 960 domova koji nemaju ni kupatilo ni toalet. Apropo toaleta, neće vam biti nikako jasno – ako stvari ne gledate u obaveznoj (retro)perspektivi – zašto po važećoj uredbi u gradu jedino taksi vozači imaju pravo da, kada ih nevolja pritera, uriniraju na javnom mestu. Istina, specifično u prisustvu policajca kao svedoka.
Taksista – kompjuter
Londonski taksista dobije licencu za vožnju tek kada je u stanju da pred komisijom upamti 400 podataka iz takozvane
„Plave knjige“ . Još više, u svakom času i na licu mesta, mora da zna napamet 25.000 raznih ulica, prečica i sokaka, u krugu od šest milja centralnog Londona.
Londonski taksista, Fred Hausego, pobedio je na takmičenju inteligencije „Mastermajnd“ 1980 godine.
U mojoj ekscentričnoj turi ne bih da vas vodim do Big Bena. Ali ako već ne odolite, onda bar da znate da je sat na Big Benu prvi put otkucao vreme u julu 1859. Otkucavanje je jednom na čas prestalo 1945. godine kada se zamrzao čekić koji udara u zvono.Tačno vreme i dan-danas balansira se dodavanjem metalnog penija na mehanizam satne vage. Jedan peni na tasu ubrzava rad kazaljke za dve petine sekunde u 24 časa.
Ako je nedelja i ako, po svaku cenu, hoćete da slušate govornike u Hajd Parku, preporučujem jednog Bugarina (perfektan engleski) koji sa malog sandučeta već mesecima propoveda o klasama u društvu i tvrdi da najveća budućnost pripada klasi Falokratije (obožavalaca muškog spolovila . Biće da zbog toga ima oko sebe uvek najveći broj slušalaca, ženskih pretežno.
Ali London će se na vas naljutiti ako, dok slušate Bugarina, nemate u vidu da su sa ovog istog mesta, sa ovakvih istih sandučića, o budućnosti radničke klase i pobede proleterijata govorili tvorci Komunističkog manifesta, Karl Marks i Fridrih Engels, a iza njih i sam Vladimir Iljič Lenjin. Da ne pominjemo slavnog DŽordža Orvela tvorca Big bradera i „Životinjske farme“, ili, u najnovije vreme ( 2003) DŽesi DŽeksona, američkog kongresmena i sveštenika.
Hitler preživeo – Tito se istopio
Ne možete da odolite ni Muzeju voštanih figura? Ali, onda, bar da znate da su nemački bombarderi 1940. godine pogodili zgradu Muzeja, da je samo šaka voštanih figura preživela, a među njim a- ironija sudbine – figura Adolfa Hitlera.
Inače, mnoge figure se, kada im istekne vreme i popularnost, „istope“ . Takva sudbina već je zadesila, naprimer, i našeg Josipa Broza. Nove figure nastupaju – Hoze Murinjo, menadžer fudbalskog kluba „čelzi“. (Cinici govore da se nešto šuška i za čedu Jovanovića).
Moja ekscentrična tura ne vodi vas ni u londonski Siti, metropolu svetske finansijske moći. Ali ako zalutate, imajte na umu da su sve te banke i milijarde zbijene na jednu kvadatnu milju i da Siti, već vekovima, uživa poseban status države u državi. Hiljadu i 800 osoba ima i danas u Sitiju status takozvanog „slobodnog čoveka“ , po zakonu iz dvanaestog veka. Status se dobija nasledno ili preko imenovanja- svake godine – u specijalnom komitetu Sitija. Nosilac titule „slobodnjaka“ ima, tako, pravo da preko obližnjeg mosta “ London bridž“, protera stado ovca ( kao nekada), a da pri tome ne čini saobraćajani prekršaj kažnjiv za ostale smrtnike. Dotični može, zatim, da bude pijan na ulici (nekad se to kažnjavalo) i da se bez posledica ponaša „nepristojno“. Deca „slobodnjaka“ imaju već osam vekova besplatno školovanje u „Školi slobodnjaka“ u Kentu. I najvažnije, po zakonu koji još uvek važi, nosilac titule slobodnog čoveka ima privilegiju da, učini li teški kriminalni prekršaj, bude obešen isključivo svilenim konopcem. Takvu privilegiju nisu imali priliku da koriste počasni „slobodnjaci“ kao što su, naprimer, Vinston čerčil, Nelson Mandela ili general Dvajt Ajzenhauer, komandant savezničke invazije na Normandiju.
Sedište L 13
Ne preporučujem ni odlazak u džunglu čuvene Britanske biblioteke. Jer, kako da se, za kratko vreme dok ste u Londonu, snađete u džungli od 150 miliona naslova. Police u „Britiš lajbreri“, da bi načinile mesta pridošlicama, šire se svake godine za celih 12 kilometara. Pa bi revnosniku koji bi prelistavao pet naslova dnevno bilo potrebno ravno 80 hiljada godina da pređe celu kolekciju. Ali, ako mimo ekscentrične ture, tamo zalutate upućujem vas na sedište L13. Tu je godinama sedeo i čitao izvesni DŽekob Rihter. Radi se o lažnom imenu, a pravo je Vladimir Iljič Lenjin. Komunistička posla.
Neka vas i bez mene vaš turistički vodič vodi u Bakingamsku palatu, Tauer bridž, Vestminstersku katedralu, Parlament itd. Ja vas vodim u kuću Edmunda Helija, prvog astronauta u Griniču, koji je prvi izračunao orbitu “ Helijeve komete“ (17. vek). Vodim vas u stan Majkla Faradeja pronalazača elektro-magnetne rotacije, u Haton Garden gde je još radionica Hajrem Maksima koji je 1883. izmislio i danas čuveni mitraljez („Tuče ko Maksim po diviziji“). Popićemo kaficu u baru „Italija“ na krovu jedne zgrade u Frit stritu, odakle je 1926. godine DŽon Bejrd 26. januara izveo prvu demonstraciju televizijske slike. Navratićemo i u nekadašnju kuću čarlsa Darvina, u kojoj je 1859. pisao svoje „Poreklo vrsta“. Usput nam je bolnica Sent Meri gde je Aleksandar Fleming 3. septembra 1928. otkrio penicilin.
Na putu do Fleminga, prolazimo pored kuće DŽordža Orvela i jednog zida u kavartu Portobelo, na kome je moj omiljeni grafit:“ Bog nije mrtav, živ je i zdrav, samo je trenutno zaposlen na jednom manje ambicioznom projektu“.
U Londonu, sve u svemu , možete da umrete i od malih boginja, ali od dosade nećete umreti. Pogotovo ako znate da ga gledate i doživljavate kao da ste malčice u 1389. godini. Dok je u NJujorku dosadnih tri sata po podne.
