U Staroj Grčkoj bila je poznata poslovica prema kojoj „svi znaju šta je dobro, ali samo Spartanci to i čine.“ Dakle, postoji razlika između želja i dela. U politici su takvi slučajevi naročito česti. Želje su kao po pravilu opšteprihvaćene, dok njihovo sprovođenje, bez obzira na opravdanost i značaj, često nailazi na velike otpore.
Na političkoj sceni Srbije već godinama postoji gotovo opšta saglasnost kad je reč o politici prema srpskom narodu koji je posle devedesetih ostao da živi izvan Republike Srbije. U prvo vreme opozicija nije bila spremna da socijalističkoj i radikalskoj demagoškoj politici, koja je srpske težnje u Hrvatskoj i Bosni potpomagala bez obaveze i plana, pre svega u funkciji učvršćenja režima i bogaćenja, suprotstavi smisleni nacionalni program. I danas mi u sećanje dolazi predizborni spot Demokratske stranke iz 1992. godine kada u jeku rata ova stranka lišena svakog programa objavljuje kako će se boriti za Srbiju, za Crnu Goru, za srpske zemlje i za Jugoslaviju (koja se upravo bila raspala, dok opozicija dugo nije priznavala SRJ).
Posle Miloševićevog pada nastavljena je sistematska nebriga prema srpskom narodu izvan Srbije. Izuzetak donekle predstavlja Republika Srpska, ali i u njenom slučaju su razdoblja brige podudarna izbornim kampanjama u Srbiji.
Republika Srpska, iako nesamostalna, ipak predstavlja državu čiji stav i te kako može da utiče na birače u Srbiji. Tokom proteklih sedam godina Srbija nije imala nikakvu aktivnost u odnosu na stotine hiljada Srba koji žive u Crnoj Gori, Makedoniji, Sloveniji, Rumuniji i Albaniji. Jedina smo država čiji je narod stradao u jednom od najvećih logora smrti u Drugom svetskom ratu – Jasenovcu – čiji zvaničnici nisu smatrali za potrebno da posete ovo jezivo mesto ni na šezdesetu godišnjicu njenog otvaranja (2001) niti na šezdesetu godišnjicu proboja jasenovačkih logoraša (2005). Nedavne posete ministara inostranih poslova Crnoj Gori i Sloveniji, kao i poseta predsednika Narodne skupštine Bosni i Hercegovini, pokazala je da Srbija ne vodi nikakvu brigu o srpskom narodu koji živi u ovim mladim državama. U nedeljama najvećih pritisaka koji vode ka ustavnom redefinisanju Bosne i Hercegovine i ukidanju Republike Srpske, srpski zavničnici demonstrativno se nisu sastali sa predstavnicima Republike Srpske, niti se u javnosti to pitanje uopšte postavlja kao značajno. Kad je reč o Crnoj Gori situacija je još gora. Velike političke stranke od radikala do DSS-a branile su državnu zajednicu i privilegije koja je ona donosila političarima, umesto status srpskog naroda u ovoj republici. Zato danas Srbi u Crnoj Gori nemaju čak ni položaj nacionalne manjine.
Izvesno je da mnogi građani ne žele da se ponove devedesete godine, a u legitimnoj brizi za naše sunarodnike prepoznaju agresivne namere i mogućnost novih poraza. Takođe, jasno je da veliki deo birača Srpske radikalne stranke, nema izgrađen stav prema nacionalnoj politici, već u nacionalnom dostojanstvu prepoznaju poslednje uporište ličnog digniteta ugroženog ratovima, progonima, ekonomskom krizom i tranzicijom. Za prve je nacionalni program tabu tema, dok je za druge to samo govorna vežba iza koje je žal za vremenom bez tržišne ekonomije, privremene države blagostanja i naravno za švercerskim rajem iz devedesetih godina. Ipak, Srbija ne sme više da odlaže definisanje dugoročne nacionalne politike. Razlog za neophodnost ovakve politike nije samo sadržana u činjenici da četvrtina ukupnog broja srpskog naroda živi u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Svi oni koji se gnušaju diskusije o nacionalnom pitanju treba da znaju da samo ozbiljna i odgovorna nacionalna politika demokratske Srbije može da spreči širenje nezadovoljstva među milionima građana Srbije koji su nekada došli iz ovih zemalja ili tamo imaju rođake.
član 6. Mitrovdanskog ustava obavezuje Srbiju da vodi računa o svom narodu izvan Srbije. Prvi korak na tom putu trebalo bi da bude donošenje novog Zakona o državljanstvu. Pisanje ovog zakona ne bi trebalo da predstavlja veliki zadatak. Hrvatska i Bugarska, koje u drugim balkanskim državama imaju mnogo manje sunarodnika, odavno su donele zakone o državljanstvu kojima su omogućile svim Hrvatima i Bugarima da dobiju državljanstvo svojih matica. Tako je, recimo, tri stotine hiljada građana Makedonije dobilo bugarsko državljanstvo, ali tek pošto je ozbiljno organizovana nacionalna organizacija bugarske manjine u ovoj državi. Tako se brani nacionalni interes. Za razliku od vlada Hrvatske i Bugarske, naša vlada ne želi da daje značaj ovom pitanju. Predsednik Narodne skupštine nedavno je čak izjavio da zvanična Srbija smatra da je za status Srba izvan Srbije najvažnija demokratizacija i uspostavljanje građanskog društva u državama u kojima žive. Da građansko društvo nije na srcu vladama Hrvatske, Bosne i Crne Gore svedoče protekle dve decenije kada su svoje narode povele u stvaranje nezavisnih nacionalnih država.
