Zahvaljujući sporazumu koji je postignut između kluba saborskih zastupnika SDSS-a i Vlade RH, ove godine počela je reelektrifikacija u srpskim selima koja su, više od dve decenije, bila bez struje. U sklopu tog programa, tri zaseoka u Кarinskom zaleđu dobila su rešenja za struju, no i nakon postavke novog dalekovoda i sprovođenja niskonaponske mreže, struja u domovima povratnika još nije priključena.
Zaseoci Drače i Mlinari, još uvek čekaju na priključke, a njihovi stanovnici, baš kao ni zamenik gradonačelnika Obrovca, nemaju objašnjenje zašto su ponovo na čekanju.
– Lično sam išao u Elektru u Zadru kako bih, sa rukovodiocima zaduženim za priključke u ovom kraju, video o čemu se radi i zašto ovi ljudi čekaju već više od sto dana samo na priključak. Iako postoji obećanje da će se to ubrzo rešiti, kao što je postojalo i kada se završilo sa radovima na mreži, nikome od nas nije jasno zašto smo opet toliko vremena na čekanju. Mreža je pod naponom, bandere su postavljene ispred kuća, vanjska rasveta i sijalice, ali se struja ne pušta. Iako su u Dračama i Mlinarima radovi završeni pre nego u Lončarima, koji su udaljeniji i na nezahvalnijem terenu, u Lončarima su dve kuće dobile priključak dok se ovde ništa ne rešava – kaže zamenik gradonačelnika Obrovca Stanko Mijić.
– Ovde sam bio krajem septembra, sa koordinatorom HEP-ovog programa za reelektrifikaciju Brankom Jurišićem, direktorom sektora za imovinu HEP-a Кrešimirom Ugarkovićem i inžinjerima iz Elektre u Obrovcu i Zadru i zajedno sa meštanima proslavili dolazak struje, verujući da je to rešena stvar, ali se od tada ništa nije promenilo. Ako uzmete u obzir da struje ovde nije bilo više od dve decenije, da su se ovi ljudi vratili pre osam ili više godina i bili istrajni da sačekaju da im se obezbede osnovni preduslovi za život, onda ne treba da čudi njihovo sadašnje nestrpljenje i nepoverenje da će ih konačno obasjati i svetlost sijalica – priča Mijić.
Struja pred кućom, a struje nema
Strpljenja najviše ponestaje upravo povratnicima pomenutih zaseoka. Branko Drača, zajedno sa suprugom Ankom odavno je navikao na život u vanrednim uslovima kad se život organizuje u skladu sa solarnim panelima ili agregatom. Lakše mu je, kaže, bilo kada se manje nadao. Sada, već tri meseca unazad, gleda u novopostavljene bandere, čuje struju u trafo-stanici, ali nikako da i oni osete kako je to normalno i rasterećeno živeti kad čovek, u 21. veku, ima struju.
– Zvanično sam se, zajedno sa suprugom, vratio u oktobru pre osam godina. Tada smo dobili rešenje za obnovu ratom razrušene kuće, potpisali ugovor i više nismo odlazili. Prve četiri i po godine bili smo bez ikakvog svetla, a onda smo dobili solarne ploče. To je, u tom periodu, za nas bilo jedino rešenje da možemo ostati. Nije bilo loše kad je leto, kad ima sunca i kada su dani duži ali problemi uvek nastaju čim dođe jesen. Dolaskom zime dani su kraći, nema više jakog sunca a samim tim ni mogućnosti za više struje od par sati dnevno. Tada moramo kombinovati, štedeti i struju trošiti samo za najosnovnije, bez ikakvog luksuza. U idealnim zimskim uslovima struju trošimo samo na sijalicu ili neki kućni aparat. Bojler tada ne uključujemo, ni mašinu za veš, najčešće ni za česmu jer je pumpa za vodu na struju pa puno troši, pa žena ručno izvlači vodu iz bunara, ručno pere i a za kupanje vodu grejemo na šporetu. Tri kuće ovde nemaju struju, niko osim nas ne živi jer svi vide koliko dugo mi čekamo i kako se snalazimo. Da se priključi struja, i stanovnika bi u zaseoku bilo više. Najbolji pokazatelj za to vam je činjenica da ljudi dolaze, sade masline, uređuju zemlju, uredno sve registruju. U poslednjih par godina podneseno je još 4-5 prijava za priključivanjem struje, čovek želi da se vrati iz Rijeke ovamo i gotovo da nema dana da me ne pozove i pita ima li kakvih novosti – pojašnjava Branko.
I sam je, kako kaže, posadio oko četiri stotine stabala maslina, nabavio stoku, ali za bilo kakvo proširenje posla sada je nemoćan. Blizina mora otvara mogućnost i za seoski turizam, priliku da ljudi više rade, proizvode na selu, prodaju svoje proizvode ili, jednostavno, ulažu u infrastrukturu kako bi, jednoga dana, mogli živeti od turizma. Pomišljao je da adaptira stare kamene kuće u porodičnom vlasništvu, napravi bazen, ali su planovi stavljeni na čekanje.
Ženama je još teže
Iako je u Beogradu napravio kuću, stekao uslove za normalan život, sve je to ostavio i vratio se u Drače. On se, kaže, nikada nije pokajao, ali Anka jeste.
– Ženama je još teže. Svi kućni poslovi su na njoj, a često ih mora obavljati kao što se to radilo pre sto godina. Najveći apsurd je što ne postoji nikakav tehnički problem da dobijemo struju, uradili smo i sve što je do nas, podnosili nove zahteve, proveravali dokumentaciju, nosili broj, šifru i tip brojila ali i dalje nikakve povratne reakcije – razočarano i nemoćno priča Branko.
Pored pomenuta dva zaseoka, koja čekaju samo na priključak, ima i onih koja još nisu došla na red za struju.
– U zaseocima Alavanje i Radeke, u sklopu Кarina, ali i tri zaseoka u Golubiću Obrovačkom, Žegaru i Zelengradu struja još nije rešena. Tamo još uvek nema ni niskonaponske mreže pa je daleko pričati o samim priključcima. Dakle, mi trenutno imamo najmanje petnaest domaćinstava koja struju nemaju i kao da ne žive u 21. veku – zaključuje Stanko Mijić.
Važno je napomenuti da u pojedinim zaseocima, gde je nekada živelo isključivo srpsko stanovništvo, nema ni struje, ni vode ni pristupnog puta. Investicija u takva mesta često se karakteriše kao neisplativa upravo iz razloga što se ljudi ne vraćaju. No, u tom se slučaju nameće i sasvim logično pitanje kako vratiti ljude u selo bez osnovnih uslova za život, bar onih minimalnih koje su imali pre poslednjeg rata?
Da li bi neko, u situaciji njihovoj, odvažno došao živeti u selo gde, pri prvim naznakama mraka, divlje zveri neometano šetaju neosvetljenim seoskim ulicama?
The post Drače i Mlinari: Sto dana čeкanja na priкljučaк za struju appeared first on srbi hr.
