Sa osamnaest godina Drago Nenadić napustio je Štikovo u potrazi za poslom i malo lakšim životom od onog kakav se, nekada, živeo u selima. Bilo je u Štikovu i tada teško opstati. Mlađi momci i radno sposobniji ljudi uglavnom su odlazili za poslom u gradove, neretko i u neke druge države. Zajednice u domaćinstvima su bile brojne, a posao u selu mukotrpan.
Već sa petnaest godina, kaže Drago, znao je da za njega tu nema budućnosti pa je prvu priliku iskoristio da pošalje zahtev za iseljenje u Australiju. Nije ga dobio, ali od odlaska nije odustao. Nakon odsluženja vojnog roka, novac za put imao je u jednom pravcu. Tako je stigao do Kostolca. Verovao je, kaže, da se u rodno selo više nikada neće vratiti.
U početku mu nije bilo lako, kopao je kanale, radio na građevini, bio zidar i sve po potrebi. Nakon godinu dana svaštarenja, posao je našao u Elektroprivredi Srbije u Kostolcu, a onda, prvu priliku iskoristio da dođe po Dušanku kako bi sa njom, daleko od sela, počeo graditi život iz početka. Na poslu mu, kaže, nije bilo teško sve do povrede kičme zbog koje je ostao gotovo nepokretan.
Od Štikova do Kostolca
Godina za godinom, porodica se proširivala, dobili su dva sina i navikli na život u novoj sredini, ali nikada ne osećajući da tu istinski i pripadaju.
– Kostolac je bio radničko mesto i svi mi koji smo tamo radili bili smo uglavnom došljaci. Bilo je mnogo ljudi čiji su koreni upravo odavde, iz naših krajeva, pa smo se brzo sa njima upoznavali, dobro slagali, ali nikada i potpuno tamo uklopili. Kako sam tamo došao sam, a nisam imao nameru da se ženim iz tog kraja, ubrzo sam se vratio po Dušanku i poveo je sa sobom. Plata je bila dobra, a mi Dalmatinci smo tamo bili „na ceni“ , jer smo važili za dobre i vredne ljude, tako da nam je bilo dobro – priseća se Drago.
Život je tekao daleko od Štikova u kojem su mu, nakon odlaska, ostali sada već pokojna majka, brat ubijen u „Oluji“ i njegova porodica. Svako leto, nekada i češće, Drago i Dušanka decu su dovodili u selo, obilazili svoj kraj, ali o životu u njemu nisu razmišljali. Poslednji rat u Štikovu je uništio gotovo sve ono što se moglo nazvati lepim; ljudi su proterani, mnogi nastradali, kuće porušene a Dragin brat ubijen. U njihovom domu u Kostolcu bilo je, kažu, opet dovoljno kvadrata da se nađu u nevolji familiji koja je ostala bez svega.
– U četrdeset i dva kvadrata živelo je, osam meseci, nas sedamnaest. Ono što sam imao ja sam im ponudio dok se nisu snašli. Brat mi se vodio kao nestao, i tek nakon nekoliko godina identifikovan je u zajedničkoj grobnici u Kninu. Život je tekao dalje. Da mi je neko, pre samo godinu dana, rekao da ću se opet vratiti i živeti ovde, ja bih mu rekao da je lud i da je to nemoguće – iskreno će Drago.
Povratak u Štikovo
No, ne kaže se uzalud da „Život piše romane“ i da se „Bog smeje dok čovek kuje planove“. Sve te životne situacije, narušeno zdravlje i nemirenje sa svakodnevicom, naveli su Dragu da se, malo po malo, povuče od ljudi. Odlaskom u penziju sve je više bio u potrazi za mirom. U sredini u kojoj živi oko osamnaest hiljada ljudi gde su ga, zahvaljujući dugogodišnjem poslu i vedroj naravi, mnogi poznavali, nije više imao potrebu odgovarati na pitanja, slušati tuđe priče i probleme. Sve češće se zatvarao u svoja četiri zida, slušao muziku i plakao da ga niko ne vidi.
Iako danas na sve može ličiti samo ne na depresivnog čoveka, Drago je tako živeo punih godinu dana. Razmišljao je, kaže, da promeni mesto boravka samo da više ne živi u Kostolcu. Kada je suprugu pitao: “Dušanka, gde bi ti volela da živiš?“, ona mu je, vrlo jasno dala do znanja: “Ako ćemo menjati mesto, onda se vraćamo u Štikovo“, i sve je bilo već tada odlučeno.
– To je bio odlučujući trenutak i nisam više davao prostora bilo kakvim alternativama. Za nedelju dana poplaćao sam sve račune, odjavio dokumente, prepisao sinovima ono što sam stekao, stan prodao, pozdravio se sa prijateljima i komšijama. Ja sam tamo, ranije, čak zakupio i dva grobna mesta, pa sam i to prodao. Kada su mi rekli da ću na prevoz stvari čekati bar nedelju dana, tražio sam da mi pomognu da nađem drugog prevoznika jer mi se svaki dan već činio kao godina – sa širokim osmehom sada prepričava Drago.
Kratkotrajna depresija, ranije teška povreda kičme, tromboza, samo su neke od bolesti koje su se Dragi nakupile godinama. Sam je sebi rekao, kaže, kako ljudi umiru i u bolnicama, pa ga je to dodatno ohrabrilo u odluci u povratku tamo gde prvi lekar i nije tako blizu.
Rodni kraj izlečio sve bolesti
– Tamo sam bio u fazi da iz kreveta skoro da nisam izlazio, već samo u vreme obroka. Ovde u krevet idem tek kad je vreme za spavanje, i to retko pre ponoći. Pola terapija sam izbacio, pola lekova uopšte više ne pijem, a osećam se bolje nego ikada. Kuća je, po dolasku, bila u lošem stanju, bez kupatila i adekvatnih uslova za život. Jedva sam našao jednog majstora a onda, zajedno sa njim, za dvadeset dana celodnevnog rada sve doveo u stanje kakvo sam zamislio. Došli smo 14. februara pa ja u šali kažem kako sam svoju Dušanku doveo na najlepše putovanje za „Dan zaljubljenih“. Bližila nam se slava, Đurđevdan i najbitnije mi je bilo da je proslavimo ponovo u svom domu – kroz šalu i zbilju priča Drago.
Najveća podrška i oslonac, kao i u decenijama ranije, bila mu je supruga, ali i razumevanje sinova. Dušanka kaže, ovom su odlukom napravili najbolju stvar i sebe i za svoje potomke.
– Mi smo deci pružili sve koliko smo mogli. Oni su svoji ljudi, imaju svoje porodice, i uz svu beskrajnu ljubav i uvažavanje, poštovanje koje imamo, sada je vreme da se svako brine o sebi. Svakom treba njegov prostor i mir. Ja sam uvek bila pristalica toga da se vratimo jer ni na jednom drugom mestu ne možemo osećati veću pripadnost. Meni majka živi nedaleko odavde, ali ono što je najvažnije jeste da je Drago sada drugi čovek, tačnije onakav kakav je bio ranije; večito nasmejan, pozitivan, pun snage i elana, uvek u nekom poslu, a i zdravlje mu je neuporedivo bolje nego što je tamo bilo. Mi ovde imamo svoju slobodu, mir, čist zrak, tempo koji nama odgovara i svaki dan maksimalno ispunjen – zadovoljna je Dušanka.
Oboje kažu kako ono što su dobili dolaskom nema cenu, poput ispijanja kafe na terasi gledajući sunce dok se pojavljuje iza obronaka planine Svilaje, cvrkuta ptica koje ne remeti zvuk automobila i gradske gužve, rad u svojoj bašti i dvorištu i dolazak dece, unučadi i prijatelja kojima se uvek neizmerno raduju.
Grad nema što ima selo
Svako je, ističu, u pravu sa svojim razmišljanjima i sopstvenim odlukama, no u ovom trenutku ne razumeju one koji, u njihovim godinama i u penziji, rađe žive u gradovima nego na selu.
– Znate kako, svako ima neke svoje razloge, ali veliki broj ljudi se pogospodio misleći da je seljak isto što i seljačina. Mnogi se služe nekim lošim izgovorima poput onog da trebaju deci. Svaki čovek kada dođe u zrele godine više je deci sopstvenoj smetnja nego pomoć. Mi imamo petoro unučadi, i volimo ih više nego sebe, ali volimo i onaj mir kada su oni sa svojim roditeljima, a mi imamo tempo koji nama odgovara. Hvala Bogu postoji internet, moderne tehnologije, čujemo se i vidimo svakodnevno. Kada čovek okonča svoj radni vek, onda su mu najpotrebniji mir, zdravlje, slobodno kretanje u prirodi, a to grad nikada ne može ponuditi kao selo. Ovde nam je blizu more, planina, u svojoj smo kući, i mislim da mnogi te prednosti ne žele da vide, zato se i ne vraćaju. Uz to, i žene su se pogospodile pa bi po svaku cenu da žive u gradu – iskreno zaključuje Drago.
Iako su ih, u početku, mnogi čudno gledali zbog odluke o povratku, danas, videvši kako su se snašli i kako žive, sve je više onih koji, uz razumevanje, pokazuju istu želju. Da im bilo ko ponudi bilo šta, u bilo kojem gradu, oboje ističu kako iz Štikova više ne bi nikada. U Srbiju mogu, kažu, samo da obiđu decu ili obave kakvu veću kupovinu, ali bez previše zadržavanja.
Sve impresije oko povratka, delima su nam demonstrirali ulogom pravih domaćina. Baš iz tog razloga, ostalo je obećanje i o ponovnom susretu. Uz pozdrave, ispraćeni smo širokim osmesima zadovoljnih ljudi i narodnih nota sa internet radija koje, polupustim Štikovom, odjekuju iz Dragine radionice.
The post Povratkom u Štikovo oživeli i sebe i selo appeared first on srbi hr.
