Kao dokaz direktnog uticaja politike na emitovanje novčanica, pa i njihov dizajn, možda je novčanica od 5.000 dinara sa Titovim likom koja je u opticaj je puštena 1985. godine. Budući da je raspad jugoslovenske države već tada bio na pomolu, raspad njene ekonomije takođe, Tito na petohiljdarki je u toj situaciji trebalo da odigra kohezionu ulogu, kakvu je uspešno igrao za života. Bila je to čista simbolika koja nije mnogo doprinela očuvanju kontinuiteta Titove državne tvorevine, a nije bila garancija ni za vrednost same novčanice, jer će je hiperinflacija progutati, kao i sve druge.
Kada je i ova novčanica usled narastajuće hiperinflacije bila potpuno obezvređena, ratni veterani iz NOB-a su zatražili da se povuče iz opticaja, sa obrazloženjem da „vređa lik pokojnog Predsednika“. Govorilo se da se predsednik, za života, kategorički protivio mogućnosti da se nađe na novčanici. Verovatno iz sujete. Nije mu se sviđalo da ga svako gužva u džepu.
Pred kraj devedesetih se u specijalizovanom katalogu novčanica u svetu – SCWPM (Pick) – pojavila se prva iz serije novčanica sa portretom Tita u maršalskoj uniformi. Ta novčanica od 100 dinara nije imala datum, odnosno godinu izdanja, ali je imala potpis guvernera NBJ. Uredništvu kataloga prijavljena je kao izdanje iz 1990. godine, a zainteresovanim numizmatičarima je ponuđena po kataloškoj ceni od 1.250 američkih dolara.
Potpis guvernera na ovoj novčanici, međutim, bio je gotovo identičan sa potpisom Ksente Bogoeva koji je bio guverner do 25. decembra 1981, znači celu deceniju pre nego što je Narodna banka Jugoslavije navodno emitovala ovu (sumnjivu) novčanicu.
Sumnja se rodila ne samo zbog te vremenske nepodudarnosti, već i zato što je bilo opštepoznato da je NBJ, kada je ova novčanica navodno bila izdata, to jest 1990. godine, planirala izdavanje potpuno drugih novčanica. Naime, već je, u avgustu te godine, bio raspisan konkurs za likovno-grafičko rešenje nove serije od sedam novčanica. Zainteresovani su do 1. maja 2001. mogli da ponude rešenja – portrete poznatih ličnosti, koji bi bili štampani na aversu (licu) novčanica, a za revers (naličje) – umetničke motive prirodnih lepota Jugoslavije. Prva nagrada je bila 180.000 tadašnjih dinara (20.000 nemačkih maraka). Iz toga sledi da se uopšte nije razmišljalo da na aversu neke novčanice bude lik Tita u maršalskoj uniformi.
Konvertibilni dinar – ali loš Istorija dinara
Prve dve novčanice novog, konvertibilnog dinara od 50 i 200 dinara, puštene u promet na Novu 1990. godinu, sa potpisima Mitje Gasparija i Dušana Vlatkovića, u stvari su bile prerađene (bez četiri nule) ranije novčanice od 500.000 i 2.000.000 dinara. Sve novčanice izdate u to vreme imale su na aversu umetnički obrađene motive događaja iz Drugog svjetskog rata, odnosno Narodno-oslobodilačkog rata, ali je njihova izrada bila jeftina i relativno loša. One su bile prelazno, provizorno i hitno rešenje, iz ekonomske nužde – one sa mnogo nula zbog turističke sezone 1989. godine, a bez tog „viška“ nula zbog ekonomske reforme započne 1. januara 1990. One su bile u opticaju malo više od godinu dana i postepeno su zamenjivane serijom mnogo kvalitetnijih novčanica od 10, 50, 100, 500 i 1.000 dinara.
Sa ciljem da doprinese podizanju opšteg nivoa znanja javnosti o ulozi centralne banke Srbije, NBS je u julu 2004. godine, kao moderna, nacionalna i evropska institucija, pokrenula novi vid aktivnosti- izložbeno edukativni rad. Najšira javnost, domaća i inostrana, može da se upozna sa ulogom centralne banke i osnovnim aspektima novca i ekonomije kroz stalnu izložbenu postavku „Novac na tlu Srbije“.
Kada je u numizmatičkim krugovima iznesena ova sumnja, a u međuvremenu i dokazano da ovakve novčanice nisu mogle biti izrađene ni 1990, ni godinu-dve pre ili posle, njihovi tvorci (koji su ostali nepoznati) smislili su novu, potpuno drukčiju verziju: da novčanice nisu iz 1990, već da potiču iz 1979. ili 1980. godine (dakle u vreme kada je na njima „potpisani“ guverner, Ksente Bogoev, stvarno bio na čelu NBJ). Po toj priči, trebalo je da ove novčanice budu u opticaju od 1981, ali je kompletan projekt „napušten zbog Titove smrti 1980. godine“. Oni su bili spremni da ponude i sertifikat koji navodno postoji i tako dokaži „autentičnost“ novčanica, ali je očigledno prevladalo uverenje da i sertifikat može da bude falsifikat, kao i novčanice.
Naime, stručnjacima je bilo jasno da ni nova verzija, koja nastanak ovih „maršalskih“ novčanica vezuje za 1979-“80. godinu, ne odgovara istini. I u to vreme je NBJ imala sasvim druge planove, u prvom redu da se osavremeni dizajn novčanica u skladusa evropskom praksom, pa sigurno ne bi štampala tako loše izrađene i slabo zaštićene novčanice kakve su bile te sporne, sa Titom u maršalskoj uniformi.
