Zadovoljstvo Amerikanaca načinom života i nastojanje da se taj model primeni svugde u svetu imaju političku i ekonomsku osnovu. Amerika kao smeša liberalno-demokratskih shvatanja, slobodne tržišne utakmice, prirodnog odabiranja jakih naspram slabih članova zajednice, „dobitnika“ i „gubitnika“, i sistema vrednosti u čijem središtu je božanstvo Dolar, ne oduševljava podjednako sve ljude u svetu, naročito ne u Evropi. U tzv. američki način života se svrstava i spektakularni izborni sistem, koji podseća na pozorište i karneval, a omogućava da se za predstavnička tela biraju kandidati dve partije čija je međusobna sličnost tolika da pobeda bilo koje od njih gotovo ne donosi promene.
Nema sumnje da su u Americi, naročito u pogledu unutrašnjih odnosa u društvu i prioriteta razvoja, sačuvane osobine građansko-demokratskog sistema. Nadmetanje među kandidatima na izborima raznih nivoa, njihovi programi, sagledavanje rešenja akutnih problema (legalizacija abortusa, beskućnici, smrtna kazna, posedovanje oružja, imigracija, pravo na obrazovanje, poreski sistem itd.) govori da postoje dobrodošle razlike i borba mišljenja, takmičenje u osvajanju vlasti, i pravo naroda da se opredeljuje. Novac je, ipak, odlučujući činilac. U kampanjama su važna obećanja o visini poreza i gde će se usmeriti poreski dolar. Naime, dve stotine najmoćnijih kompanija, u desetogodišnjem periodu, od 1982. do 1992, udvostručilo je svoje profite, koji su se popeli na šest biliona dolara! Ali, istovremeno, 500 najvećih firmi godišnje otpušta oko 400.000 radnika. Tako je nastao paradoks: slaba ekonomija – ogromni profiti.
Osude na filmu
Američko društvo pretrpelo je najoštrije kritike upravo od svojih intelektualaca, novinara, analitičara, politikologa, filmskih umetnika, književnika, istraživača-dokumentarista, kao što je oskarovac Majkl Mur sa svojom poražavajućom analizom američkog zdravstvenog sistema. Izuzetno britke osude su izražene u filmovima „DŽej Ef Kej“, o jedinom i neuspešnom suđenju osumnjičenom za zaveru u ubistvu DŽona Kenedija, „DŽetnlmenski sporazum“, „Svi kraljevi ljudi“, „Na dokovima NJujorka“, „Kum“, „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Lovac na jelene“, „Vod smrti“, „Forest gamp“, „Igra s vukovima“, „Konje ubijaju, zar ne“, „Američka lepota“ i drugi.
Izabrani predstavnici imaju privilegovan položaj, mogu da utiču na efikasnost biznisa, da i sami u biznisu vide svoj interes na razne načine. Kampanja za izbor senatora košta, u proseku, skoro 5.000.000 dolara, a izračunato je da je poslednji ulazak predsednika u Belu kuću koštao oko 600 miliona dolara. Bez pozamašne finansijske osnove nema učestvovanja u političkom životu. Sve je vidljivije da o političkom kursu moćne zemlje ne odlučuju ni političari, ni partije, već njihovi finansijeri jer se izborne kampanje finansiraju iz privatnih džepova. U svetlu tih okolnosti je uobičajena pojava i lobiranje, ubeđivanje države da prihvati određenu politiku.
Izopačena demokratija
Noam čomski, poznati istraživač američkih društvenih fenomena, veli da su u demokratiji koju on naziva izopačenom ljudi sporedni. On tvrdi da funkcija politike koja nastupa u ime „američkog načina života“ nipošto nije da širi demokratiju i služi dobrobiti drugih naroda, već da osigura profit i privilegije globalnog finansijskog kapitala. Od američkih sankcija, ucena i intervencija nikakve koristi nisu videli siromašni i poniženi, već su putem sile, kaže čomski, gušene nacionalne ekonomije i uzurpirani tuđi resursi.
Razmatrajući lobiranje posle višegodišnjeg praćenja događaja, Bendžamin Vorks, direktor Instituta za geopolitička istraživanja, obelodanio je u studiji da postoji povezanost Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i određenih ličnosti u američkom političkom životu, upućujući i na to da je novcem od prodaje heroina plaćena agresija NATO-a na Jugoslaviju. Vorks piše da su ustaše aktivne u južnim delovima Nemačke od šezdesetih godina, ali da je je DŽozef Diogardi osvojio njihova srca i novac tek početkom sedamdesetih. „Diogardi, čiji su roditelji Albanci prebegli tokom Drugog svetskog rata u Italiju, sedeo je tih godina u Kongresu kao predstavnik republikanaca i ispunjavao svoj plan, stvaranje ‘velike Albanije’. Sredinom osamdesetih, Hrvati i Albanci su šetali zdanjima Kongresa nudeći otvoreno novac političarima, senatorima, kongresmenima, pa čak i administrativnim službenicima.
Samo na jednoj večeri Dol je od Albanaca primio 1,2 miliona dolara, i to u gotovom, što je u Americi skandalozan čin. A i kažnjiv. Diogardi je dobio nešto manje – 650.000 dolara. Ova praksa, što se njih dvojice tiče, nije ni danas prestala“, ocenjuje Vorks. Odeljenje za strateške studije Ministarstva odbrane SAD je procenilo da su za dve godine u Kapitol hil Albanci i Hrvati ubacili više od 50 miliona dolara. Američki Kongres, suočen s mnogim finansijskim skandalima u prošlosti, nikada se nije pozabavio samim „darodavcima“, predstavnicima albanske i hrvatske manjine u SAD, koji često peru prljav novac ubacujući ga u politiku kroz fondove odabranih političkih lobista.
