NATO DECA CVEćA
čak i pisac ovih redova ponekad zažali što ne može da se više posveti nekim drugim, atraktivnijim i veselijim političko-sportsko-privrednim temama. No, vrlo je moguće da su i mnogi od onih koji su tokom vekova ostavljali mladost i kosti po Kosovu polju, Kajmakčalanu i Košarama možda imali povoljniju „agendu” i pametnija posla
Kritičarima srpske državne politike prema Kosovu mora se priznati da su makar u jednoj stvari u pravu. Diplomatska „bitka za Kosovo” zaista okupira i prenapreže srpske političke i državne kapacitete i preti da proguta sve ostale teme. Tačno je i to da će u ovoj, inače, dobrano zakasneloj i još uvek polovičnoj kosovskoj mobilizaciji neko možda pokušati ponešto da ućari i lično ili stranački profitira. Ali ta opasnost se može relativno lako sanirati ukoliko svi državni organi rade svoj posao i ukoliko bi se, na primer, sve parlamentarne stranke iskreno i odlučno držale principa u skupštini usvojene zajedničke kosovske politike.
Zamislite samo koliki bi adut Koštunici i ostalim „retrogradnim snagama” koje, navodno, parazitiraju na ovoj kosovskoj krizi, bio izbijen iz ruke ukoliko bi, recimo, Nenad čanak, čedomir Jovanović i njihovi poslanici u Skupštini podržali teritorijalni integritet Srbije i glasno osudili pokušaje njegovog ugrožavanja. I kako bi se samo izduvala aktuelna anti-NATO kampanja ukoliko bi, recimo, sličnu izjavu dali neki američki i NATO zvaničnici?
Problem je, međutim, što se to – nažalost – neće dogoditi, i što oni koji danas (ne)svesno parafraziraju reči Dušana čkrebića, izrečene na čuvenoj Osmoj sednici CK Srbije pre dvadeset godina, i govore kako je Srbija „umorna od Kosova”, za to okrivljuju srpske vlasti i, zapravo, indirektno poručuju kako se oko Kosova ne bi trebalo toliko „smarati”, već gledati „realnost”, ne opirati se onom što je „neminovno”, pa možda iz čitave stvari pokušati izvući i neku materijalnu i političku vajdu – verovatno u smislu viznih olakšica, povoljnih kredita i bržih evroatlantskih integracija. Pri tome se, naravno, pod realnošću podrazumeva to da je Kosovo već sedam godina faktički nezavisno od Srbije, a pod „neminovnim” voljama vodećih zapadnih političkih faktora da tu faktičku nezavisnost formalizuju i ozvaniče.
činjenica je, dakle, da kosovska tema ispunjava veliki deo srpskog političkog prostora. Ali zar iko veruje da može (ili treba) da bude drugačije? Uzgred, jeste li primetili kako Slovenija i Hrvatska očas „prenapregnu” svoje političke i medijske resurse u trenutku kada se aktiviraju njihovi, ipak relativno bezazleni i – barem iz ugla naše kosovske muke – minorni pogranični sporovi? A da i ne govorimo o razmerama političke i vojne mobilizacije u, na primer, Turskoj ili Grčkoj svaki put kad dođe do nekog međusobnog „bliskog susreta” u njihovim pograničnim vodama.
čak i pisac ovih redova ponekad zažali što ne može da se više posveti nekim drugim, atraktivnijim i veselijim političko-sportsko-privrednim temama. No, vrlo je moguće da su i mnogi od onih koji su tokom vekova ostavljali mladost i kosti po Kosovu polju, Kajmakčalanu i Košarama možda imali povoljniju „agendu” i pametnija posla. Zato su, pored ostalog, neumesne izjave aktuelnog ministra vojnog koji ovih dana maltene poručuje da dok je on ministar srpska čizma neće kročiti na Kosovo i Metohiju i u svom pacifizmu, tako reći, nadmašuje Jehovine svedoke i nevladine mirovne aktiviste. Naravno da Srbija niti može niti treba da bilo kome preti i „zvecka oružjem”, ali je isto tako u najmanju ruku neumesno da srpski ministar odbrane u ovom delikatnom trenutku, kada je o Kosovu reč, nastupa kao „dete cveća” i aktivista „žena u crnom” (prema čijem pacifističkom angažmanu inače gajim puni respekt), a u isto vreme poručuje kako je našim oružanim snagama „mesto u Iraku i Avganistanu”.
Srbija je tokom devedesetih imala blisko i bolno iskustvo sa raznim ratnim huškačima i profiterima. I to nije sporno. No, nažalost, nije više sporno ni da postoje i oni drugi, tzv. antiratni profiteri, NATO lobisti i „huškači”, te da su ova država i narod takođe platili dosta skupu cenu njihovih aktivnosti, donacija i angažmana. A negde između njih bi, valjda, trebalo da se nalazi pametna, patriotska i odgovorna državna politika. Ako to „između” još uopšte postoji i ako je u ovoj Srbiji, sa nama ovakvima i sa trenutnim svetskim geopolitičkim okruženjem, to „između” još uvek prepoznatljivo i moguće.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
đorđe Vukadinović
