КЊИГА „ТРИ СРПСКА ВИТЕЗА И ДЕСПОТ“
МИЛОШ ЕЛЕК ВУКОТИЋ
Књига „Три српска витеза и деспот“, писца Милоша Елека Вукотића, у издању Удружења писаца „Поета“ , штампана у ИК Свен Ниш, угледала је светло дана 2015.године. Својим садржајем и темом којом се бави одмах је привукла пажњу читалаца и свих оних који цене историју, али и лепу, зналачки написану реч. За овај изузетан роман, велике историјске вредности, писац Милош Елек Вукотић је добио престижно признање Академије „Иво Андрић“.
Кроз причу и путовање принцезе Оливере и сина Небојше нижу се историјске слике, пребогате описима, чињеницама, истинама за које, сигурна сам, мало ко зна. Уз маштовитост и спретност, пажња читаоца није дног тренутка не попушта. Како каже сам аутор на почетку књиге:
„Тумарајући невидљивим ходницима прошлости на много нејасноћа сам наилазио. Покушавајући да их одгонетнем, машти сам се препуштао. Можда све није било онако како сам описао, али истовремено верујем да је могло бити баш тако. Само Бог би могао то да оповргне или потврди. Ја не. „
Читајући ову књигу, запловимо у неко сасвим друго време, када су се много више цениле све моралне вредности, када се ценила храброст, част и поштење, када је љубав према Отаџбини на првом месту, оплемењујемо душу, и добро се замислимо између „некад и сад“. Заиста, овај роман је доказ да се заиста имамо чиме поносити- нашом богатом историјом, прецима и да од њих и данас можемо много научити, да будемо много бољи људи и да имамо само једну Отаџбину. Хвала Милошу Елеку Вукотићу за ово велико дело које нам је подарио, да учимо и памтимо.
Препоручујем од срца
Српска књижевница Гордана Павловић
Члан УКС-а и редован члан Матице српске
БИОГРАФИЈА
Милош Елек Вукотић
Рођен је у Пећкој Бањи, у само предвечерје Другог светског рата, 11.фебруара.1941. године. Са мајком ратне године проводи у Пећи код ђеда, у Капешници, најозлоглашенијем шиптарском делу овог града, а како су преживели балистичке погроме ни сам не зна.
По ослобођењу, са родитељима, сели се у Бачку, а потом у Шумадију. У Конареву код Краљева завршава Осмогодишњу, а Средњу школу у Ваљеву. Пола радног века проводи у Санџаку радећи у аутомобилском гиганту. Пошто је прокрстарио Србију уздуж и попреко, скрасио се најзад у Београду и ту окончао радни век, и отпочео ново поглавље у свом животу. Након пензионисања, посветио се свом латентном таленту. Почиње да пише поезију.
Рођен уочи рата, као дете прегрмео ратне дане и тешке послератне године. Задојен српским епом и богатом српском средњевековном историјом, почиње да пише и прозу. Фасцинација му је српски средњи век, па из њега црпи материју за своје историјске романе.
До сада објавио две збирке песама: „Моја поезија“ и „Живот песме пише али није песма“ и два историјска романа: „Јевдокију и Јелену волео је Душан Силни“ и „Пастир који је задивио свет МИЛОШ ОБИЛИЋ“, а сада и трећи историјски роман „Три српска витеза и деспот“, са којим постаје добитник високог признања Академије „Иво Андрић“ за животно дело.
Када је почео да пише, како каже аутор, једина очекивана награда је била да оно што ради стигне до читаоца. Све награде које вреднују нечији рад су добро дошле, али му оне превасходно нису биле потицај, већ његова намера да испровоцира и стимулише писце родољубе, да што више и што надахнутије пишу о нашим историјским величинама. Да заједнички развијамо дух родољубља у српском народу, које је успавано захваљујући полувековном утеривању страха, како Срби у својој величанствености не би много одударали од других народа и народности, некада нам заједничке домовине. Тим апелом желео је да заједно с писцима историјског штива поврати свом народу дух величанствене нам прошлости, како би градили још сјајнију будућност.
Ако је у томе успео, а признање Академије „Иво Андрић“ би требало да буде показатељ тога, онда аутор сматра да је његов труд уродио плодом.
РОМАН „ТРИ СРПСКА ВИТЕЗА И ДЕСПОТ“
ДЕО РЕЦЕНЗИЈЕ
„…Вукотићево дело, уметнички обогаћено многим речничким и изражајним новинама, има посебну вредност у осветљавању снажних историјских личности нашег народа, који су у најтежим временима и ситуацијама по њега морали да доносе судбинске одлуке. Са великом изражајном снагом писац Елек Вукотић је показао кључне српске ликове у доба претње коначног суноврата по Србе и српску државу после тешког пораза у светски чувеној Косовској битци, тог трагичног Видовдана 1389. године! Књегиња Милица, удова кнеза Лазара који је јуначки погинуо, извршава вољу свог мужа да преузме владавину над побеђеном, али стицајем околности још непокореном Србијом. У тој битци, на тој косовској кланици, Србија је изгубила готово сво племство, мноштво виђених, јуначних и моралних људи, али је једна премудра и храбра жена преузела на своја нејака женска плећа задатак по својој памети и високом моралу, сачува своју земљу за онај остатак народа. Бдела је и васпитавала свој пород, посебно принца Стефана, касније са титулом деспота и владара.
Највећа заслуга те мудрице, кнегиње Милице, како сјајно описује и разоткрива Милош Елек Вукотић, је да наговори оне малобројне српске великаше да између Угара хришћана, и Турака муслимана у победничком налету под новим царем Бајазитом, Србија се не определи за хришћане Угаре, већ за Бајазитову Турску. То је био њен избор, њена мудра процена и у то је убедила и виђене Србе, како то изванредно описује писац Вукотић. У својој проницљивости она је закључила, да се у сукобу између Угара и Турака морало догодити то, да би Угри нападајући Турке преко српске територије, остављали пустош, а Турци би бранећи се на тој истој територији, бранили и чували Србију. Тако би земља и народ били поштеђени нових мука, страдања и пропасти.
У овом снажном делу (рекао бих вероватно јединственом у нас) преплићу се и претапају историјски догађаји и ликови, а све је описано мајсторски уверљиво и са врхунским уметничким дометом.
Сваки читалац овог дела, поготову ако је српског рода, добиће неизбрисиви наук о страдањима и тријумфу једног слободарског, бројчано малог, а срцем и духом великог народа. Све оно легендарно из народног песништва, овде постаје стварно, мајсторски оживљено, сви ти јуначни ликови, од трагичног кнеза Лазара, књегиње Милице, принцезе Оливере, до Милоша Обилића, деспота Стефана Лазаревића и многих других, остаће да живе са поруком која траје вековима, да српски народ има снаге и да стоји чврсто у одбрани земље и свете правде и у име свог даљег постојања.“
Радомир Смиљанић, књижевник
Председник Академије Иво Андрић
МАЛИ ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА
„…Једног трена заћуташе обоје. Небојша је, видело се, нешто размишљао, а Оливера га је посматрала у очекивању да чује шта ће следеће излетети из његове главе. Онда се Небојша трже и упита:
– Реци ми мајко, ко је у ствари био мој отац? Док то још нисам знао, слушао сам много о њему и његовом јунаштву. Дивио се томе, и као друга деца, у игри тежио да будем баш он. Понекад сам се с децом и потукао због тога, кад би ми оспорили ту улогу. Сада када знам да сам његов син хтео бих да знам што више о њему.
– Ни ја не знам све – одговори Оливера, – али оно што знам испричаћу ти до танчина. Само буди стрпљив, пажљиво слушај и не прекидај ме.
Још као дете твој отац је био миљеник цара Душана. Ето, почећу причу о њему од тренутка када се срео с царем, како су се упознали и како је дошао на његов двор. Прича о томе подсећа на неку бајку, али је жива истина, а њихов сусрет се одиграо овако:
Једног спарног летњег дана далеке 1354. године, цар Душан се преко Поцерине са делом своје војске враћао дубље у унутрашњост Србије, а део војске оставио крај Саве да мотре на угарску војску која се ту само са супротне стране улогорила и чекала повољан тренутак да упадне у Србију. Још из даљине, цар Душан је приметио како се на једном огромном храсту који се налазио на сред простране ливаде, увијају гране час према земљи, а онда ка небу. Иако је било тихо време, а дашка ветра ниоткуд, зачудио се тој појави и с војском и војводама који беху у његовој пратњи крену ка дрвету. Кад му приђоше сасвим близу, имали су шта видети. Једно дете код оваца које пландују, ударило секиру у кладу, па легло на леђа и спава; па кад удахне ваздух гране се повијају ка земљи, а кад издахне ваздух, гране се извијају ка небу. Кад је то видео цар, зачуди се, па нареди слугама да изваде секиру из кладе и пробуде то дете. Слуге се маше за секиру, али хоћеш врага, ниједан је не могаде ишчупати из кладе, онда то исто покушаше и војводе, али ни макац. Тада сјаше са коња и сам цар, који беше једна људска грдосија, и који пуцаше од здравља и снаге, па се и он маши секире, али ни он је не могаде извадити из кладе. Онда нареди да пробуде оно дете и цар га тада упита:
– Како ти је име?
А оно одговори
– Милош.
–Имаш ли оца и мајку?– упита опет цар.
–Мајку имам, а оца немам, отац ми је умро!–одговори Милош.
–А где ти је мајка?–опет ће цар.
–Код куће, где би била?– одговори Милош.
–Па јесте, и ја свашта питам! – одговори цар, па опет упита:
–А где ти је кућа?
–Тамо, доле у селу.
–Живи ли још ко с вама?
–Јок вала, само ја и мајка.
– Хајде, онда да нас водиш кући– рече цар.
– Хоћу да поразговарам с твојом мајком.
– Не могу, нису ми се овце још напасле! – на то ће Милош.
Онда га сви салетеше, и некако умолише да крене кући, а они ће за њим. Кад Милош пристаде, онда сви стану радознало да виде шта ће урадити са оном секиром, хоће ли је извадити из кладе, или ће је онако оставити. Милош потера овце, па пролазећи поред кладе, узе секиру једном руком и заметну је на раме. Сви, који то гледаху осташе забезекнути, па кад дођоше себи кренуше за њим…“
Filed under: AKTUELNO
