Radost darivanja u vreme velikih praznika, čestitke i pažnju potrebne svima, četvorica momaka iz udruženja „Žegar u srcu“ podelili su svojim najstarijim i najmlađim sumeštanima. Iako su ih život i oklonosti rasule na sve strane sveta, od Italije, Irske, Norveške pa sve do Amerike, svoj kraj i ljude koji su se vratili da u njemu žive, nisu zaboravili i ne zaboravljaju.
Povodom pravoslavnog Božića, idući od kuće do kuće, sa jednog kraja sela na drugi, stizali su prehrambeni paketi i potrepštine za one kojima je pomoć najpotrebnija. Mnogi od onih koje su obišli žive sami, teško se ili nikako kreću, zato je potreba ovih mladih momaka bila isključivo da ih obiđu, podsete da nisu zaboravljeni i „šačicom razgovora“ ponovo ozare od života istrošena staračka lica.
– Ovo je sada treća godina kako smo krenuli da sprovodimo našu božićnu akciju pomoći socijalno ugroženim osobama ali i najmlađim stanovnicima Žegara. Svake godine se trudimo da prikupimo što više materijalnih sredstava kako bi posetili što više porodica i doneli im ono najosnovnije za život, u vidu prehrambenih namirnica. Uvek se trudimo da, uz pomoć ljudi koji žive ovde, izaberemo one kojima je ta pomoć najpotrebnija. Većina tih ljudi je u poznim godinama, uglavnom žive sami, najčešće bolesni i slabo pokretni. Upravo iz tih razloga idemo u kuću svakog od njih, čestitamo im praznike, prozborimo po koju reč kako bi se i oni ponovo osetili živima, a to što im donosimo prihvatili su kao jedan znak pažnje, a ne sažaljenja. To je, ujedno, i poenta naših dolazaka, da vratimo ovim ljudima osmeh na lice bar na dan, da osete tu ljubav i privrženost koju mi osećamo prema svima njima i kraju iz kojeg smo potekli. Ta ljubav i spona koja nas vežu za ove krajeve nisu i ne mogu nestati bez obzira gde mi danas živeli, u Irskoj, Italiji, Norveškoj ili Americi, sasvim svejedno. Zato smo tu i trudićemo se da svake godine nastavimo i više i bolje – kaže Dražen Jakovljević, jedan od članova Udruženja.
Svima je drago što im dolaze
Činjenica da nisu zaboravljeni, topla reč i poseta koja im znači više od svega, teško se rečima mogla opisati, pa blagoslovi i najbolje želje, za uzvrat, nisu izostali. Najstarija meštanka Žegara, Ružica Vučendić, sporo se krećući pomoću dve štake, dočekala ih je ispred svog skromnog doma. Nije Ružica gledala na pristigle darove, već pogledom ispratila svakog od pristiglih gostiju. Preispitujući se, na glas, ko je čiji sin ili unuk, svakom od njih poželela je da je nadžive, da ih sreća prati gde god krenuli i da nikada ne zaborave kraj iz kojeg su potekli.
– Dao Bog da vi poživite bar pet godina više od mene, i da vas zdravlje i sreća svuda prate. Ja sam svoje proživela, sada je na vama red. Mnogi se više i ne sećaju svog kraja, ne dolaze, zato meni najviše znači što vidim ovu omladinu koja dolazi, zato im se najviše radujem. Kad sam ja bila njihovih godina, sve je vrvilo ovde od života i ljudi, slavili se praznici, išlo crkvi, svuda igralo i pevalo, a sada je svega toga neuporedivo manje.Zato mi je drago što oni dođu, možda opet ovde bude života nekada – razborito i mudro priča devedesetšestogodišnja Ružica.
Kilometrima dalje od nje, opet sama u svom zaseoku, živi Đurđija Ljubičić. Dozivanja i kucanja na vrata nisu urodila plodom, niko goste nije mogao sačekati jer Đurđija nije mogla iz kreveta. Ozareno lice i razvučen osmeh, sačekali su ih ulaskom u kuću.
– Vide mojih momaka, Bog im dao svako dobro. Niste me zaboravili ni ove godine. Bili su oni meni i prošle, isto oko Božića. Nisu samo paket doneli, već mi i drva pripremili i nacepali. Imam ja sada svega, ali neka ste mi malo došli, samo da vas vidim. Mijo, ima rakije i soka tu na frižderu, sipajde svima – vidno raspoložena Đurđija pozva jednog od momaka da počasti goste.
Imaju i nove ideje
I tako nastaviše dalje, od kuće do kuće, kako se niko ne bi osetio zapostavljenim ili manje vrednim. Pored dvadeset i pet porodica sa najstarijim povratnicima koje su obišli, radost Božića podelili su i sa najmlađima. Slatki paketići podeljeni su za dvadesetak školaraca, ali na tome se, kažu, neće zaustaviti, i dalje će nastaviti da uzvraćaju ljubav kraju iz kojeg su i sami potekli.
– Ne smemo zaboraviti da se zahvalimo svim ljudima koji su nam, na bilo koji način, pomogli da ovu akciju sprovedemo u delo. Zaista nije lako funkcionisati iz nekoliko država, ali dobra volja i emocije koje nas vode uvek budu dovoljne da se organizujemo i ostvarimo cilj. Dosta toga nam je u planu, kada se radi o Žegaru, počevši od otvaranja muzeja za koji će trebati vremena i sredstava, pa do niza drugih stvari koje bi bar malo ulepšale život ljudima ovde. Imali ste priliku videti koliko svaki mali znak pažnje ovim ljudima znači, koliko smo srdačno dočekani u svakom domu, koliko su ova deca srećna ne samo zbog paketića koje su dobili, već i zbog igraonice koju smo opremili, druženja koje im najčešće nedostaje. Zato su nam srca puna a želja zajednička, da se opet okupimo i naredne godine – zadovoljno kaže Branko Komazec.
Žegaru se, kažu ovi humani momci, uvek vraćaju jer ih sa rodnim krajem i ovdašnjim ljudima vežu neraskidive veze. Ono što su doneli, ni približno nema materijalnu koliko emotivnu vrednost, za sve njih.
Najbolje to zna i Nenad Bundalo koji je među poslednjima otišao iz Žegara u daleki svet, samo zato što je morao jer druge opcije za posao nije bilo.
– Ja sam otišao pre nešto više od pola godine, ali se vraćam kao i svi, bar kada je vreme praznika. Većina ovih ljudi ima neka mala primanja, žive od toga, tako da nije sve ovo nešto što će njima dugoročno pomoći, ali je njima potrebna pažnja, lepa reč, činjenica da nisu zaboravljeni. Kad uzmete u obzir kakva je situacija u selima, koliko je malo ljudi i koliko je ta starost teška kad više ništa nije kao nekada, onda možete shvatiti zašto ovo radimo i šta nas dodatno motiviše nakon susreta sa svim tim ljudima – kaže Nenad.
Nakon obilaska sela i podele paketa, čestitanja Božića, praznično raspoloženje završeno je u dečijoj igraonici koju su isti ovi momci, uz pomoć sveštenika, nedavno oformili. Osmesi na licu, želje i čestitke koje su razmenjivali opet su se sveli na ono što svi zajedno priželjkuju, da ih narednih godina u Žegaru bude što više.
The post Radost Božićnih praznika podelili sa svojim Žegarčanima appeared first on srbi hr.
