Zoran đinđić, predsednik Demokratske stranke i menadžer kampanje DOS-a na izborima za predsednika SRJ 24. septembra 2000. godine. Nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru iste godine postao je prvi demokratski premijer Srbije. Ubijen je ispred zgrade Vlade Srbije 12. marta 2003. godine.
Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije, na izborima 24. septembra 2000. godine izabran za predsednika SRJ. Na ovoj funkciji ostao je do februara 2003. godine, a od marta 2004. godine je premijer Srbije.
Nebojša čović, lider Demokratske alternative.
Bio je kopredsednik prelazne vlade nakon petooktobarskih promena, a kasnije potpredsednik vlade Zorana đinđića i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Od 2003. godine na izborima ne uspeva da pređe cenzus. Većinski je vlasnik Fabrike metalnih proizvoda čiji je direktor bio 15 godina i prvi je čovek košarkaškog kluba FMP Železnik.
Velimir Ilić, predsednik Nove
Predvodio je čačane, možda najčuveniju kolonu građana koja je 5. oktobra stigla u Beograd. Bio je ministar za kapitalne investicije u Vladi Srbije od 2004. godine, a od maja ove godine je ministar za infrastrukturu u drugoj Koštuničinoj vladi.
čedomir Jovanović, tokom kampanje 2000. godine šef izbornog štaba Demokratske stranke i DOS-a. Posle 5. oktobra bio je šef poslaničke grupe DOS-a u skupštini Srbije, a nakon ubistva đinđića potpredsednik Vlade Srbije. Isključen iz DS-a, krajem 2005. godine , a njegova Liberalno-demokratska frakcija prerasla je u stranku, koja je nakon izbora u januaru ove godine ušla u parlament.
Ljubisav đokić, Džo Bagerista.
Štrajkovao je glađu 2003. godine ispred Vlade Srbije nezadovoljan ekonomskom situacijom i medijskom blokadom u zemlji. Nudio se da zameni Slobodana Miloševića u Hagu „jer je ovde 5. oktobra sve bilo uzalud”. čuveni bager koji je učestvovao u „osvajanju” Skupštine i televizije, sada je u kvaru, a đokić ga prodaje na internet aukciji koja je počela 1. oktobra i trajaće do kraja meseca. Početna cena je 90.000 evra.
Goran Svilanović, predsednik Građanskog saveza Srbije 5. oktobra predvodio kolonu Užičana.
Od novembra 2000. godine bio je ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore. Bio je poslanik u Skupštini Srbije od januara 2004. do kraja prošle godine. Danas je visoki funkcioner Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.
Otpor, jedan od simbola borbe protiv režima Slobodana Miloševića.
U političku stranku prerastao 2003. godine, koja na parlamentarnim izborima iste godine nije uspela da pređe cenzus. Krajem 2004. godine nestao je sa političke scene kolektivnim pristupanjem Demokratskoj stranci. „Srpska revolucionarna taktika” je u godinama nakon 5. oktobra izvezena u Gruziju, Belorusiju, Ukrajinu i Maldive, gde je ovaj pokret postao model za borbu protiv diktatorskih režima.
Slobodan Milošević, predsednik SRJ.
Priznao je izborni poraz 6. oktobra 2000. Devet meseci kasnije je uhapšen, a 28. juna 2001. godine isporučen Haškom tribunalu, gde mu se sudilo za genocid i zločine protiv čovečnosti. Preminuo je u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu 11. marta prošle godine od srčanog udara. Predsednik Socijalističke partije Srbije ostao devet meseci posle smrti.
Snage bezbednosti
Nebojša Pavković, načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije.
Petog oktobra nije izveo vojsku na ulice, sutradan je čestitao Vojislavu Koštunici na izboru za predsednika SRJ. Na mestu načelnika Generalštaba ostao je do 24. juna 2002. godine. Tribunalu u Hagu predao se 25. aprila 2005. godine. Sudi mu se za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu.
Vlajko Stojiljković, savezni ministar unutrašnjih poslova.
Naredio je da se 5. oktobra iz helikoptera baci suzavac na demonstrante oko zgrade Savezne Skupštine, ali taj zahtev njegovi podređeni nisu poslušali. Podneo je ostavku 9. oktobra. Samo nekoliko sati posle usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, 11. aprila 2002. godine, ubio se na ulazu u zgradu Savezne skupštine.
Radomir Marković, šef Resora državne bezbednosti Srbije.
Smenjen je 25. januara 2001. godine, a mesec dana kasnije uhapšen je zbog sumnje da je učestvovao u organizaciji ubistva četvorice članova SPO-a na Ibarskoj magistrali 1999. godine. Pravnosnažno je osuđen na 15 godina zatvora zbog učešća u ubistvu Ivana Stambolića i atentatu na Vuka Draškovića u Budvi. Proces za ubistvo na Ibarskoj magistrali još traje.
Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije.
Pred 5. oktobar obećao predstavnicima DOS-a da „crvene beretke” neće intervenisati. Pravnosnažno je osuđen na 40 godina zbog učešća u ubistvu Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Sudi mu se za zločin na Ibarskoj magistrali i atentat na Zorana đinđića.
Boško Buha, komandant Policijske brigade Beograda.
Vlajko Stojiljković ga je 6. oktobra proglasio izdajnikom, jer nije poslušao naređenje za razbijanje demonstracija. Februara 2001. godine imenovan je za načelnika beogradskog SUP-a, a krajem iste godine za pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije. Ubijen 10. juna 2002. godine na parkingu ispred hotela „Jugoslavija” u Novom Beogradu.
