IZLOŽENA PEčALBARSKA MUKA
• Eksponate koji na ovoj izložbi predstavljaju Srbe prikupio LJubo Petrović, a organizatorima predao samo nekoliko dana pre nego je otišao na večni počinak
Dani koji su u Parizu usledeli posle svečanog otvaranja Muzeja istorije i imigracije iznenadili su mnoge, jer je u proseku dnevno po 5.000 ljudi, u dugom i strpljivom redu, čekalo na ulazak, na mesto gde su svedočanstva prošlosti onih koji sa po jednim prtljagom, u tuđem svetu, otpočinju novi život. I uvek težak, ali se iz ponosa i dostojanstva ta muka morala ćutke podnositi, na sreću sa neugasivom nadom da će „biti bolje“.
Ne radi ponedeljkom
Muzej istorije i imigracije nalazi se na adresi: 293 avenue Daumesnil, 12 pariski arondisman, a otvoren je od utorka do petka od 10 do 17.30 sati i subotom i nedeljom od 10 do 19 sati.
Impozantna građevina sa stubovima i isklesanom geometrijskom i stilizovanom fasadom, nalik grčkom templu, na Trgu Dore, od sada će biti naše mesto, Meka nas dijasporaca. Tu, ne samo da ćemo moći da osmatramo, prelistavamo i proučavamo našu istoriju, već će se u tim prostorima održavati seminari, konferencije, izložbe, projekcije filmova, koncerti… Sve će to, kako najavljuju, biti „naša slika i prilika“.
Veličković i Kusturica
Na jednom osvetljenom izložbenom stolu, među velikanima imigrantima su i dva naša umetnika: slikar Vladimir Veličković kao dvojni akademik, srpski i francuski i reditelj Emir Kusturica kao dobitnik „Zlatne palme“.
„Gde nađem svoj život – tu ostajem“, ispisano je na džinovskom panou koji usmerava put do muzeja. A ovaj muzej govori o svima koji su došli u Francusku, koji su u njoj kopali, kovali, šili, slikali, pisali, plesali, trčali… Svi mi dijasporci, na neki način tu smo upisani, svima nam je tu dodeljen „novi rodni list i nova lična karta“.
Širom otvorena vrata
Koliko su u Francuskoj za imigrante širom otvorena vrata potvrđuje gradić Mant-la-Žoli u kojem su nastanjene 53 nacionalinosti, više nego u NJujorku. A kako su se svi oni dobro odomaćili, svedoči i ova rečenica: „Vratiti se isto je kao emigrirati drugi put“.
Na desetine je fotografija, pisama, svedočanstava, diploma, tu su i krampovi, šivaće mašine, harmonike, kopačke, tu su izmešani portreti običnih ljudi i velikana.
Na jednom mestu je spavaća soba, na šest spratova nanizani kreveti, radnički smeštaji, dom za preživljavanje. Na drugom mestu su šnajderaji, na trećem povešane sve nama drage stvari: suveniri koje smo doneli, koferi i torbe, lutke s kojim su se igrala naša deca, sveske iz škole, čak i malo lutkarsko-pozorište, baš sve.
Istina, mi Srbi očekivali smo da će nas biti više.
Bata-LJuba Petrović je savesno je prikupljao sve o nama, okean dokumentacije i svakojakih stvarčica i sve je to na vreme predao direkciji muzeja, na žalost, pet-šest dana pre svog odlaska na večni počinak. Upravo smo zbog toga, iz tog nekog pijeteta, podsvesno i sa ljubavlju očekivali da će nas u muzeju biti više.
A našli smo đurđiju Vasić koja je muzeju poklonila ikonu Svete Paraskeve i mlin za kafu. đurđija, rođena u Gornjoj Zelini, u BiH, u Francusku je stigla 1970, kao devetnaestogodišnjakinja i, kako je napisala, da nađe momka koji je radio u industriji automobila. Sada među muzejskim eksponatima stoji ispisana đurđijina ispovest:
„Odmalena sam želela da vidim svet, gledala brda preko puta, tamo gde se nebo sastavlja sa zemljom i pitala se da li je to kraj sveta. Sa 19 godinama sam krenula, majka mi je dala mlin za moju buduću kuću…“
Šetajući od postavke do postavke, mašta posmatrača se rasplinjuje. Srce dira snimak imigrantskog groblja „okupanog“ u cveću, štrajkači podsećaju na pakao kroz koju su prolazili, u parku na klupama opušteno zaseli penzioneri. Ili, natovareni automobili pretvoreni u pokretne kuće, samo što se od tereta ne prevrnu. Fotografije oslikavaju kako Kinezi slave svoju Novu godinu, a Turci se uhvatili u svoje kolo. Teško je sve nabrojati, jer su u muzeju utkane sve različitosti imigranta i sve to spojeno je u zajednički život. Zato je i toliko posetilaca, zato svako sebe nađe, svakome srce zatitra.
