To što „Kosovo republiku“, nezavisnu državu, žele vrhuške političkih, mafijaških i kriminalnih grupacija kosovskih Albanaca potpuno je objašnjivo. Izgleda logično i što su tome težili i svi međunarodni protektori pokrajine, kao specijalni izaslanici generalnog sekretara, jer im je zadatak bio da stvaraju uslove u kojima će Kosmet postati samostalan, a na kraju steći i suverenitet. Razumljivo je, iz tog ugla, i što vodeće zapadne države, sa SAD na čelu, uporno forsiraju nezavisnost Kosmeta, iako uslovi koje je predvidela međunarodna zajednica, tzv. standardi, ni izdaleka nisu ispunjeni.
Sada nam švedski novinar poljskog porekla, Maćej Zarebma, otkriva pozadinu te, samo naizgled, čudne i apsurdne zainteresovanosti.
Ispostavlja se da su, u istoj meri kao lideri kosovskih Albanaca, i službenici Ujedinjenih nacija zainteresovani za nezavisnost srpske pokrajine: U već stvorenom carstvu korupcije i bezakonja, njihova sprega sa mafijom zadovoljiće njihove želje za sticanjem bogatstva. Svejedno što su dobro plaćeni, čak preplaćeni – kako piše švedski novinar, a možda baš zbog toga, jer to samo stvara još veći apetit.
Dakle, kakva je danas, posle osam godina međunarodne uprave, istinska situacija na Kosmetu, kakva je prava slika delovanja i prakse Unmika? Zaremba na to pitanje odgovara jednom, ili dvema rečima: Kosovo je kolonija Unmikistan. Slede izvodi iz njegovih izveštaja objavljenih u švedskom „Dagens niheteru“.
Zapanjujuća otkrića o nekompetentnosti
Maćej Zaremba, po rođenju Poljak, jedan je od najpoznatijih švedskih novinara. Kao izveštač najuticajnijeg švedskog lista „Dagens niheter“, izveštavao je o ratnim sukobima u bivšoj Jugoslaviji, najviše o ratu u Bosni. Za te njegove izveštaje je karakteristično da su pisani crno-belo: bošnjačku, muslimansku stranu je po pravilu predstavljao u ružičastom svetlu, dok su Srbi isključivo napadači i odgovorni za krvoprolića.
Nije bio jedini među švedskim novinarima tako opredeljen, pa je njihov kolega Kristijan Palme, takođe iz „Dagens nihetera“, koji je „najmanje dvadeset puta boravio u zemlji koja se nekada zvala Jugoslavija“, skrenuo pažnju da je ta promuslimanska i ratnohuškačka „agitovka“ posledica potpunog ignorisanja i nepoznavanja situacije „iz perspektive bosanskih Srba“:
„Oni nisu doživeli sve jaču kolektivnu anksioznost u autobusu za civile u koridoru kroz Posavinu koji je bio izložen granatiranju sa muslimanske strane. Oni nisu nijednom protrčali kroz ulice na Grbavici, deluSarajeva pod srpskom kontrolom, da bi izbegli hice muslimanskih snajperista. Oni se nisu susreli sa srpskim izbeglicama koje su pod pretnjom i nasiljem Sedme muslimanske mudžahedinske brigade proterani sa svojih ognjišta.“
Ovog puta, Zaremba je boravio na Kosovu i Metohiji i u toku višemesečnih istraživanja otkrio gotovo neshvatljive zloupotrebe i nesposobnost Unmika, njegovih funkcionera, službi i službenika. Na osnovu razgovora sa žiteljima Kosova, bivšim i sadašnjim zvaničnicima Unmika, predstavnicima lokalnih vlasti i međunarodnih organizacija koje tu deluju, pozivajući se na zvanične izveštaje, ali pre svega na osnovu onoga u šta se sam uverio i što je video sopstvenim očima, „na terenu“, Zaremba je došao do zapanjujućih otkrića o sprezi unmikovaca i lokalne albanske mafije pod okriljem UN, o masovnim nekažnjenim finansijskim zloupotrebama, o slučajevima kršenja ljudskih prava, podmićivanja i nekompetentnosti osoblja.
Misija UN na Kosovu i Metohiji, najveća u istoriji ove organizacije, deluje kao svojevrsna „prva država UN na svetu“, u kojoj međunarodne snage ne obezbeđuju samo mir i pitku vodu, već grade ceo jedan novi poredak… Ali u tom poretku vladaju korupcija i bezakonje – piše Maćej Zaremba, u prvom izveštaju posle šestomesečnog boravka u južnoj srpskoj pokrajini, objavljenom pod naslovom „Unmikistan, zemlja budućnosti“.
Svetska organizacija, koja bi trebalo da štiti bezbednost, imovinu i prava stanovnika Kosova i da postavi temelje za demokratiju, efikasno sudstvo i funkcionalnu tržišnu ekonomiju, postigla je upravo suprotno. Kosovo je postalo leglo nepravdi, bezvlašća i kriminala, evropski centar za trgovinu ženama i drogom.
Većina stanovnika Kosova struju ima svega nekoliko sati dnevno, neki ni toliko. Kako to, pitate se, da država kojom upravljaju UN i koje su investirale 700 miliona evra u dve elektrane na području toliko bogatom lignitom da bi mogao da njime osvetli ceo Balkan, ne može da proizvede dovoljno struje, ali stvara 70 puta veće zagađenje od onog dozvoljenog u EU?
Odgovor se sam nameće kad se prouči kako u celini deluje sistem na Kosovu. Preplaćeni unmikovci nisu tu da bi se borili protiv organizovanog kriminala, najvećeg zla u pokrajini, jer bi takva misija zahtevala strategiju, hrabrost, požrtvovanost i odgovornost. Jedina odgovornost koju oni osećaju svodi se na odgovornost prema sopstvenoj karijeri. Treba iskoristiti boravak, dok taje, jer je za sve njih Kosovo samo epizoda.
