Vladika pakračko-slavonski Jovan (Ćulibrk) na tronu ove drevne Eparhije Srpske pravoslavne crkve nalazi se nepunih pet godina. U tom periodu dosta toga se napravilo na duhovnom i kulturnom, ali i materijalnom planu u zapadnoj Slavoniji. Sa njim smo razgovarali o aktivnostima i planovima unutar same Eparhije, ali i o društvenim temama koje su nezaobilazne kada je ova Eparhija u pitanju, ali i sam vladika lično.
Preosvećeni vladiko, na čelu ste jedne istorijski značajne, ali ratom opustošene Eparhije. Koliki i kakav teret te dve činjenice predstavljaju za Vas lično, Vaše sveštenstvo i preostali srpski narod ovde?
– Nažalost mi nismo postradali samo u ovom ratu nego i više tokom Drugog svetskog rata. Sama činjenica da se Jasenovac nalazi na teritoriji Pakračko – slavonske eparhije dovoljno govori o razmerama stradanja našeg naroda ovde. S druge strane to stradanje ne sme da zaseni činjenicu da smo mi jedna od drevnih i najstarijih Eparhija Pećke patrijaršije, da smo mi ovde kao Eparhija i kao episkopsko sedište u Slavoniji od 16. veka, od vremena kada u ovim krajevima nastaje manastir Orahovica, gde je ispočetka bilo sedište naše Eparhije, ali i kasnije pogotovo od vremena Arsenija Čarnojevića kada se sedište Eparhije nalazi ovde u Pakracu i ja sam 22. episkop na tom tronu. Ova Eparhija koja pokriva zapadnu Slavoniju, a do 1991. godine pokrivala je i deo istočne Slavonije gde se sretala sa Bačkom i Sremskom eparhijom, ona je pre svega proizvela svetost, prvo monaškim životom, jer ovde su postojala tri manastira, ali i ogromnim kulturnim blagom koje je stvoreno u to vreme jer ovde je najpoznatija stvar, pored nesrećnog i vaskrslog Jasenovca, upravo biblioteka naše Eparhije ili, kako se ona u starini zvala, Episkopska knjižnica u Pakracu. Ona je druga u svetu po broju ranih južnoslovenskih štampanih knjiga i svetski je čuvena. Noseći sve to nosimo i ovo stradanje koje se desilo kako u Drugom svetskom ratu, tako i sada devedesetih godina prošlog veka. Mi ovde imamo naš narod kojeg je mnogo manje nego što ga je bilo do 1991. godine, a s druge strane imamo to veliko dostojanstvo, kulturno i duhovno nasleđeno koje živi ovde, a dokaz za to je da nam na bogosluženja dolazi sve više ljudi.
Pakrac je istorijski važno mesto, u njemu se nalazi čuvena biblioteka, ali danas je gotovo nepoznat u javnosti. Kako Pakracu vratiti značaj koji je nekada imao?
– Pakrac je jedno od onih mesta kakvi su Ohrid, Prizren, Cetinje, Sentandreja, Sremski Karlovci, odnosno mesto koje ima izrazito jak duhovni i kulturni identitet. On spada u grupu mesta koja su međaši u istoriji i prepoznatljivi su sa svih strana, mesta koja donose blagodat i dar svima oko sebe. Nesumnjivo politika NDH, a ne bih da uporedim u potpunosti, ali ne mogu da ne pomenem i politiku Socijalističke Republike Hrvatske koja nažalost nije posvećivala pažnju ovom mestu pa je tako ovaj veličanstveni dvor, koji je najveći dvor Pećke patrijaršije posle same Patrijaršije u Beogradu, 1991. godine već bio u ozbiljnom trošnom stanju i zavređivao je jednu veliku obnovu koja se eto dešava tek sad. Taj dvor je bio zanemaren, ta knjižnica nije bila vraćena nekoliko decenija da bi se tek negde krajem osamdesetih godina ona našla ovde u Pakracu i to zaista u neuslovnim prostorijama. Višedecenijska kulturna politika bila je takva da Pakrac nije imao ono mesto koje mu pripada.
Ulažete mnogo truda u obnovu Eparhije. Manastiri su ovde ponovo oživeli, u njima ima monaha. Kakvo je stanje u manastirima Vaše eparhije?
– Manastiri su u velikoj obnovi, pre svega duhovnoj, a onda i materijalnoj. Da bi čovek došao u manastir on mora da zna da taj manastir postoji, a pored toga jako je bitno i da je taj manastir živ, odnosno da u njemu neko živi, i treće da je on duhovno živ što znači da tu dolazi narod. Naša tri manastira su pravi primer tog duhovnog života, a kada je manastir duhovno obnovljen onda možemo očekivati i njegovu materijalnu obnovu. Zapravo i materijalna i kulturna obnova slede za duhovnom obnovom, najbolji primer za to je manastir Orahovica koji polako postaje ono što je u prošlosti bio, a to je duhovno središte zapadne Slavonije. U svakom slučaju jako je bitno da naši manastiri žive, živi manastir u Jasenovcu gde imamo pet sestara koje su sad tamo , živi manastir Orahovica gde je došao otac Pavle dugogodišnji zamenik igumana manastira Ostrog, a obnovljen je nedavno i manastir Svete Ane gde se nalazi monahinja Gerasima koja je inače dugo godina živela u Grčkoj, odlično govori grčki jezik, poje vizantijski i hvala Bogu odlučna je da tamo ostane. Ovih dana je dovedena i struja do manastira Pakra koji nije imao struju iako je nekada davno imao svoju struju, svoju mini elektranu, ali sada je došla struja i do njega i samim tim postavljaju se preduslovi za život u njemu. Međutim, mi smo svedoci povratka takvih mesta kao što je Pakrac tamo gde pripadaju. Recimo, 1990. godine kada smo obeležavali tristotu godišnjicu Seoba, tada se u našu opštu svest vratila Sentandreja. Realno, do tada je retko ko znao za nju, retko ko je znao za tako važan duhovni i kulturni centar kao što je ona. Međutim, od 1990. godine o Sentandreji znamo mnogo, pa tako SANU izdaje Sentandrejski zbornik, naše ekskurzije koje posećuju Budimpeštu idu i u Sentandreju, vladika stoluje u Sentandreji i odjednom Sentandreja se vratila u žižu, vratila se na svoje mesto. Isto tako nešto slično može da se desi za Pakrac koji se nalazi mnogo bliže, kako Beogradu i Banjaluci, tako i Zagrebu i Ljubljani i Pakrac je kao kulturno središte na vrlo potentnom mestu.
Ako govorimo o materijalnoj obnovi možete nam reći kakvo je stanje po pitanju obnove hramova u Eparhiji kao i vladičanskog dvora?
– Ova Eparhija je i u Drugom svetskom ratu, ali pogotovo u ovom poslednjem bila najteže pogođena i u ovom trenutku imamo oko pedeset srušenih hramova. Mi smo pred sebe stavili četiri prioriteta, prvi je sam Pakrac, odnosno materijalna i duhovna obnova u samom Pakracu kao sedištu episkopije, zatim Jasenovac kao naše mesto po kojem smo i najpoznatiji u svetu, a dokaz toga je da se za praznik Novomučenika ovde okupljaju episkopi iz svih pomesnih pravoslavnih crkava, mi smo imali u Jasenovcu od Vaseljenskog patrijarha, ruskih mitropolita, do episkopa iz Grčke, Češke, Poljske itd. Treći prioritet nam je naravno manastir Orahovica kao drevno duhovno sedište naše Eparhije i četvrto je i posebno važno, rodno mesto Patrijarha Pavla Kućanci gde je crkva bila razrušena 1992. godine iako je bila daleko od svakog ratišta i linije fronta i ona je u velikoj obnovi, a ako Bog da ove godine u novembru imaćemo veliko osvećenje obnovljenog hrama. Moram reći da smo za to imali veliki prilog od samog Sinoda naše crkve, ali i veliku pomoć lokalne samouprave, odnosno opštine Magadenovac. To su četiri prioriteta uz koje se vezuju manastiri Pakra i Sveta Ana i sva druga značajna mesta. Takođe, potpuno je obnovljen hram u Mikleušu, osveštali smo hram u Mlaki, jednom od jasenovačkih podlogora, osveštali smo kapelu u manastiru Orahovici koja omogućuje bratiji i gostima da služe preko zime, osveštan je obnovljeni hram u Novoj Gradišci, uveliko je u toku obnova velikog hrama u Slavonskom Brodu koji je na ponos našeg naroda i pozivam sve koji mogu da pomognu njegovu obnovu toga hrama koji je bio osveštan 1988, a nažalost već 1992. godine srušen, i koji predstavlja jedno veliko arhitektonsko delo koje će biti na ponos svima. Pored toga u nizu drugih mesta počela je obnova i nadamo se uskoro novim hramovima.
„Revizionizam istorije je i neistraživanje kao i zataškavanje zločina“
Kao neko ko je stručnjak za holokaust, kao neko ko se bavi tom i sličnom tematikom, kako tumačite česte revizionističke stavove u hrvatskoj javnosti, pogotovo kada je Jasenovac u pitanju?
– Prvo bih istakao činjenicu da sve to počiva na jednom skandalu koji je počeo 1945. godine i traje do dana današnjeg, a to je stravičan nedostatak istraživanja u tom pogledu. Socijalistička Jugoslavija je 1948. godine završila sa radom zemaljske i državne komisije za popisivanje štete i žrtava koje su naneli Nemci i njihovi saradnici na području Jugoslavije i dok su u drugim zemljama Evrope odmah posle toga, čak i u istočnom bloku, formirane institucije ili je postojećim institucijama dano u zadatak da proučavaju Drugi svetski rat, da dođu koliko je moguće do preciznih podataka o broju i identitetu žrtava o suštini rata i svim njegovim aspektima, u Jugoslaviji je kada su u pitanju žrtve od 1948. godine vladala apsolutna tišina. Moglo se govoriti o bitkama, moglo se govoriti o socijalističkoj revoluciji i o tome zaista postoji ogromna produkcija, međutim kada se govori o žrtvama one su bile u drugom planu i treba vrlo pažljivo pročitati, da je tako nazovem, partizansku produkciju istoriografije pa naći šta se u drugom planu krije o žrtvama. Međutim, jedina institucija koja je osnovana da se naučno bavi ovom temom je 1992. godine osnovani Muzej žrtava genocida u Beogradu koji je trebao da bude i muzej, ali se za sada razvio samo u istraživačku instituciju koja zaista izvanredno radi svoj posao i potpuno je pouzdana i sigurna. Nažalost, kada dolazi do polemika oko stradanja u Drugom svetskom ratu vidimo da veći deo onih koji učestvuju u tim polemikama jednostavno nemaju nikakav naučni kredibilitet niti dovoljnog znanja da polemišu. Jedna posledica toga je i mogućnost da dođe do revizije istorije i revizionističkog ponašanja kao što imamo reviziju istorije sa jedne strane kod ljudi koji neumereno i besmisleno uvećavaju broj žrtava u Drugom svetskom ratu, s druge strane se razvio čitav pokret koji se trudi da dokaže da Jasenovca jednostavno nije bilo, odnosno da stradanja u njemu nema tokom Drugog svetskog rata. Tako imamo pre nekoliko godina feljton pod nazivom „Zločina u Glini nije bilo“, ali mi možemo da sednemo i pričamo da li je uvećan broj žrtava, da li je manipulisano sećanjem, ali ne možemo da kažemo da zločina u Glini nije bilo kada još Stepinac piše vlastima u NDH upozoravajući ih na zločine u ovom mestu. Isto tako moramo da kažemo da je zločin i to što je nakon Drugog svetskog rata na temeljima te crkve napravljen Dom kulture i to je isto tako revizionizam na svoj način, a taj revizionizam je bio zvanična politika Socijalističke Jugoslavije i Socijalističke Hrvatske. Nažalost, moramo se zapitati koliku su ulogu u tom revizionizmu imali srpski prvaci iz tog socijalističkog vremena. Mi danas u 2019. godini ovde imamo pokušaje revizije istorije koji ponekad dobijaju i poluzvanični ton u Republici Hrvatskoj. To je jako veliki i provincijalni poduhvat da tako kažem, ali ovih dana je grof Kristof fon Šenbrun, kardinal Beča, jasno stavio do znanja šta normalan svet o tome misli, rekavši da je za Austriju i austrijske biskupe skup na Blajburgu fašistički skup i da tu nikakva revizija istorije niti pomaže, niti je moguća, niti je prihvatljiva svakome iole normalnom.
Kamen spoticanja u srpsko-hrvatskim odnosima, između ostalog, je i Alojzije Stepinac. Ima li kakvih pomaka po tom pitanju u radu mešovite komisije kao i usaglašenih stavova?
– Samo postojanje te mešovite komisije je veliki pomak. To je veliki pomak u odnosima Rimokatoličke crkve i SPC-a i to je jedan veliki korak napred, tu pre svega mislim na činjenicu da se razgovara o onome što je sporno. Ono što vam mogu reći jeste da je pomak nastao i u našim međusobnim odnosima i razumevanju do kojih nije bilo teško doći, jeste da nije problem sam Alojzije Stepinac nego uopšte uloga Rimokatoličke crkve u NDH. Bilo je mnogo gorih slučajeva u Drugom svetskom ratu od Stepinca, nemojte tu da se zavaravamo, on je sigurno tu manje sporan od mnogih, uzmite samo primer nadbiskupa sarajevskog Ivana Šarića koji je štampao u svom dijecezanskom listu čitave panegirike Paveliću i koji je bio otvoreni ustaša. Što niže ako idemo kada je kler u pitanju imamo sve gorih primera. Dakle, velik je korak učinjen otvoren razgovorom, šta će Vatikan odlučiti, a to je njegova interna stvar po pitanju svetosti Stepinca, to je na njima, ali u svakom slučaju i samo postojanje ove komisije je veoma značajno.
Koji su koreni revizionizma, kako kod nas tako i u svetu?
– Nikakav nije izum Hrvatske ovaj revizionizam o kojem govorimo, on je samo jako van mode. Naime, revizionizam se razvio u zapadnoj Evropi i SAD-u sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i u njegovom središtu je bio jedan institut iz San Franciska koji se doslovno tako zvao „Institut za reviziju istorije“. Oni su pokušavali da dokažu da holokausta nije bilo, a holokaust je veći i poznatiji od zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu i oni su sebi stavili u zadatak da dokažu da toga nije bilo. Svoju najveću šansu su mislili da su dobili kada je britanski vojni istoričar Dejvid Irving tužio Deboru Lipštat, američku Jevrejku, koja je inače napisala knjigu o revizionizmu i poricanju holokausta, u kojoj se vrlo ozbiljno dotiče i prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, i ona je tu vrlo blago prozvala Dejvida Irvinga za poricanje holokausta. On je nju tužio britanskom sudu i 2000. godine u Londonu je održan taj proces. Debora Lipštat je mobilisala vrh nauke u tom pogledu i ogroman tim istoričara je prošao kroz kompletne radove Dejvida Irvinga i odgovorio na njih, pripremio odbranu Lipštatovoj. Između ostalog, tada su Beograd i Srbija imali dosta veliku ulogu u tom procesu zato što je Beograd bio dokaz korištenja gasa, a jedna od teza revizionista je bila da nije bilo gasnih komora i upravo su gasne komore u Beogradu tokom proleća 1942. godine bile dokaz kako će one funkcionisati i na drugim mestima. Druga stvar koju su revizionisti pokušali da dokažu jeste da zločine koji su počinjeni da ih je zapravo činila jedna mala grupa fanatika, okupljena oko SS-a i Gestapoa. Presuda je bila u korist Debore Lipštat, a Dejvid Irving je propao i bankrotirao i to je bio prelomni momenat, a nakon nekoliko godina taj Institut za reviziju istorije je objavio da su oni propali u svom pokušaju na negiraju holokaust i u potpunosti su promenili svoj način rada i od tada se protiv države Izrael bore politički.
The post INTERVJU Vladika Jovan: „U toku je duhovna i materijalna obnova Slavonske eparhije“ appeared first on srbi hr.
