Slobodan Orlić, bivši direktor Direkcije za informisanje ugašene državne zajednice Srbija i Crna Gora, jedan je od onih koji je protrčao kroz fakultet, ne bi li, kakvom-takvom diplomom, posle promene vlasti 2000. godine osigurao sebi visoki državni položaj. To mu je i pošlo za rukom, pa je dotadašnji novinar BK televizije Bogoljuba Karića postao diplomac i njegovog BK univerziteta. Orlić je zaplovio 1997. godine u političke vode sa Socijaldemokratijom, strankom na čijem čelu je bio general Vuk Obradović.
Orlić je od novinarskih uspeha često isticao intervju u Budimpešti sa odbeglim vlasnikom piramidalnih banaka Jezdimirom Vasiljevićem. Uspeo je da se na krilima demokratije posle 5. oktobra vine na mesto saveznog sekretara za informisanje. Prijatno zavaljenom u funkcionerskoj fotelji, jedini problem Orliću je bio kako da izbegne detalje o svom obrazovanju, što je rešio kratkim odgovorom „diplomirani ekonomista“. Izbrisan sa političke scene, jer se posle učešća u rušenju Vlade DOS-a osmelio da krene i na Koštuničinu. Tada je rekao: „Praktično sam ostao bez posla, ali verujem da ću se nekako snaći“.
Predsednik – stilista
Predrag Marković, nekadašnja perjanica stranke G 17 plus, u prošlom sazivu je bio predsednik Skupštine Srbije samo sa velikom maturom. U biografiji mu stoji da je posle završene paraćinske gimnazije „studirao Fakultet političkih nauka“, ali mu manjak kvalifikacije nije smetao da se nađe u vrhu stranke stručnjaka, kako su se nazivali članovi G 17 plus. Naveo je da govori ruski, da je usavršavao istoriju i kulturu u Madridu i Barseloni, što mu je koristilo i da radnu biografiju obogati i podatkom da se „služi“ španskim jezikom“. Sve to mu je „pomoglo“ u kreiranju rigoroznih mera prema poslanicima, ali i skupštinskim izveštačima. Iz Skupštine je izbacio dekoltee, kratke rukave i nogavice, papuče i sandale, pa i fotoreportera, koji se pobunio zbog ponašanja jednog poslanika.
Orlićev stariji kolega „po peru“ Aleksandar Tijanić (58), danas direktor nacionalne televizije, završio je tek nekoliko semestara novinarstva na Fakultetu političkih nauka. To mu nije bilo prepreka da se 1996. godine ustoliči na mestu ministra za informisanje u vladi Mirka Marjanovića, i to, kako se govorilo, zahvaljujući prisnom prijateljstvu sa Mirjanom Marković. Opozicija ga je prozivala zbog šurovanja sa Miloševićevim režimom, pa se već posle šest meseci vratio novinarstvu. Nakon 5. oktobra 2000. godine Tijanić je osvanuo kao savetnik za medije tada predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. Novo prijateljstvo u vrhu vlasti je potrajalo, pa je Tijanić, posle ustoličenja Koštunice na mestu premijera, izabran za generalnog direktora RTS-a, i pored toga što statut kuće propisuje za taj položaj fakultetsku diplomu. Međutim, konkurs je skrojen po Tijanićevim merama, da direktor ne mora da ima diplomu visoke škole, nego da može da bude „istaknuti novinar, medijski stručnjak i menadžersa rezultatima rada u RTV kućama od nacionalnog značaja“. U isto vreme, za pokrajinski ogranak RTS-a, fakultetska diploma je i dalje bila obavezna.
Službena putovanja
Visoki položaj u saveznoj vladi Slobodan Olić je iskoristio da (službeno) proputuje svet. Poreske obveznike je to koštalo na hiljade evra, a najviše njegovo špartanje Kinom, gde je dogovarao saradnju sa tamošnjim državnim radiom. Rezultati te posete ni do danas nisu vidljivi. Da se „diplomirani ekonomista“ koji je deset godina radio u novinarstvu, a ni dana u ekonomiji, dobro unovčio i u toj oblasti, pokazao je pre tri godine, kada se iz skromne garsonjere preko noći uselio u luksuzni stan u centru Beograda.
Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka, koji je učestvovao u pisanju Zakona o radiodifuziji, smatra da prepravljeni konkursni uslovi za najodgovornije ljude srozavaju ugled i sramote javni servis.
– Kvalifikacija da je neko ugledni, uticajni, iskusni novinar, teško je merljiva i besmislena, jer se ne može dokazati, a postavlja se pitanje ko može o tome da sudi – kaže Veljanovski, ističući da bi, prema tom načelu, za ostale bila dovoljna i osnovna škola.
