Zbog nesuglasica između Flandrije i Valonije, poslednjih meseci kraljevina Belgija nema vladu, pokrajina Flandrija preti otcepljenjem. Politička atmosfera tako je usijana da je na primer Flamancu koji ne govori francuski najbolje da priča engleski u briselskom taksiju ukoliko je taksista Valonac. Valonija je pokrajina u kojoj se govori francuski, a Flandrija ima svoj flamanski (holandski) jezik za službeni. „Od kada je sve ovo počelo pre nekoliko meseci – više ne vozim Flamance koji pričaju svoj jezik u mom taksiju – iako ih razumem“, rekao nam jedan taksista Valonac u Briselu, očigledno raspoložen za bitku.
Balkanskog čitaoca ovaj taksista svakako podseća ne nekoga ili nešto iako je malo verovatno da bi belgijski „razvod“ kakav god da bude mogao da se odigra na balkanski način. Belgija je najilustrativniji primer regionalnih separatizama koji jačaju ne samo na Balkanu ili teritoriji nekadašnjeg SSSR-a, već i u Evropskoj uniji. Između Flandrije i Valonije postoji jezička podela – ali je ona, iako najvidljivija – zapravo najmanje značajna. Iza separatizima Flandrije stoji ekonomski predumišljaj. Flandrija je ekonomski dinamična i bogatija od Valonije koja još uvek ima karakteristike nekadašnjeg industrijskog centra koji nije uspeo da se oporavi i stane na noge posle kraha industrijske ere sedamdesetih godina. Nezavisnost Flandrije nije više hipoteza već sve realnija mogućnost koja bi značila stvaranje nezavisne Flandrije i posebni status za region Brisela. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je većina Flamanaca za otcepljenje, a većina Valonaca za održanje kraljevine Belgije kao jedne države.
Belgija je najsvežiji, ali ne i jedini primer jačanja separatističkih snaga i pokreta u Evropi. U poslednjih nekoliko decenija Evropska unija se sve više širi, ali se u isto vreme odvija proces jačanja regija unutar država članica i slabljenja centralne državne vlasti. Slučajno ili ne, što se EU više širi – sve je više regija koje zahtevaju povećanje autonomne ekonomske i političke vlasti, a sve su brojnije političke stranke koje zagovaraju otcepljenje svojih regija. Posle otcepljenja Crne Gore, potencijalni „kandidati“ za nezavisnost su Kosovo, ali i Škotska u Velikoj Britaniji recimo.
Kada je reč o zapadnoj Evropi i separatističkim ambicijama regija, pored Belgije na političkoj karti EU najuočljiviji su primeri Španije i njenih regija Katalonije i Baskije. Ove dve regije imaju veoma visoku autonomiju, koja je pre svega očigledna na planu sistema obrazovanja. Katalonija ima čak i svoju nezavisnu reprezentaciju, svoju himnu, svoju zastavu i svoj sopstevni katalonski jezik kao službeni u javnim institucijama, uključujući i pravosuđe. Jedan visoki diplomata u EU poreklom iz Katalonije rekao nam je da treba biti oprezan kada je reč o izvlačenju zaključaka. „Svi Katalonci su separatisti kada ujutru piju kafu u bistrou preko nego što počne radni dan. Posle kafe menjaju pogled na tu priču. Kada počnu da rade, naročito ako su u privatnom biznisu, oni veoma dobro znaju da je Kataloniji bolje da bude država u državi Španiji koja je država u Evropskoj uniji. Bez španskog članstva u EU, Katalonija nikada ne bi dobila milijarde subvencija koje su se u nju slivale poslednjih deset godina preko Madrida i zahvaljujući kojima je Španija postala ekonomski razvijena“, kaže naš sagovornik.
Separatisti nisu bez političkog predumišljaja ni u Škotskoj. Škotska nacionalna partija sve je moćnija u škotskom parlamentu i preti proglašenjem nezavisnosti zasnivajući svoju politiku manje na „patritoskim pesmama i igrama“, a više na činjenici da želi da samostalno raspolaže prihodima od izvora nafte u Severnom moru.
