Bauk regionalizma nije podjednako zastrašujući za sve države i kulture u Evropskoj uniji. U Francuskoj na primer tradicionalno je jaka centralna država što njenu administraciju čini glomaznom i skupom. Po pricipu „svi su jednaki – neki manje, a neki više“, Francuska na primer u svom ustavu ne priznaje prava manjina niti konstatuje da postoje manjine, ali je uprkos tome članica Saveta Evrope (47 zemalja) i Evropske unije. Sa Grčkom je sličan slučaj iako je Atina morala da pristane na zahtev evropskih institucija da iz ličnih karata povuče odrednicu kojom se navodi veroispovest njenih građana. Ostale zemlje, naročito one iz bivšeg socijalističkog bloka morale su, kao Srbija, da prilikom ulaska u Savet Evrope ispune stroge kriterijume o pravima manjina, regionalnim autonomijama i slično.
Dok Francuska, tradicionalno centralizovana država, strahuje od autonomije regija, a o postojanju manjina i ne razmišlja jer su svi građani jednaki bez obzira na „rasu, pol i veroispovest“, druge zemlje kao Nemačka i recimo Švedska – ne plaše se separatizma svojih regiona. Nemačka je „mlada“ država (dva veka postojanja) i po tradiciji je decentralizovana na pokrajine, koje imaju vrlo široke autonomije i karakteristike država u državi. Dovoljno je videti do koje mere se trenutno decentralizuje policijski sistem u Nemačkoj dajući velika ovlašćenja vlastima u svakoj pokrajini.
Ništa bez pregovora
Bečka konvencija, međutim, ostavlja mogućnost da se nova država učlani po automatizmu, u slučaju da je nezavisnost prošla “ glatko „, bez bilo čijeg osporavanja. Isto važi za članstvo u NATO i UN. Sve u svemu, ne postoji precizna zakonska regulativa i rešenje za eventualna otcepljenja regija moralo bi svaki put da prođe kroz političke pregovore.
U isto vreme jača Europol – evropska policija čiji je cilj da postane centar sabiranja podataka svih policija država i regija. Jačanje regija u Evropskoj uniji, kako pokazuje ovaj primer, povlači za sobom jačanje centara vlasti EU i slabljenje suverenosti država EU koje 80 odsto svojih zakona izglasavaju u Evropskom parlamentu u Strazburu, a samo 20 odsto u nacionalnim parlamentima.
Šta vidimo na mapi evropskih regija: Federalna Nemačka sa sve samostalnijim pokrajinama, Španija sa skoro nezavisnim pokrajinama i terorističkim separatizmom u Baskiji, Velika Britanija sa separtističkom Škotskom i Severnom Irskom, politička kriza u Belgiji, povratak nacionalizma u Mađarskoj… Svemu ovome treba dodati jake regionalističke i federalističke pokrete u samoj Evropskoj uniji preko „Slobodne zelene evropske alijanse“ i Organizacije za evropske manjine čija karta nove Evrope predstavlja zapravo kontinent „izdrobljen“ na regije.
Sve aktuelnije pitanje je sledeće: ako jedan region u nekoj od zemalja EU proglasi nezavisnost – šta može da se dogodi, da li će nova država ostati u sastavu Evropske unije?“.
Eksperti kažu da prema Bečkoj konvenciji iz 1978 godine koja je postala primenljiva 1996. godine – u ovom slučaju možemo da zamislimo više scenarija od kojih i onaj po kome nova otcepljena država ostaje deo Evropske unije. Pravnici tumače na osnovu člana 18 ove konvencije da bi ipak bila potrebna saglasnost svih država članica EU kako bi novostvorena država (bivši region) postala članica EU.
