Kampanja svih predsedničkih kandidata svodi se u stvari na reprodukciju i «utvrđivanje gradiva» koje je slušano i učeno desetak godina unazad. U suštini, svi kandidati narod u kampanji ubeđuju samo u to da su «ostali isti», a ne da imaju nešto novo da ponude. A kakvi su oni bili, birači i apstinenti se uglavnom sećaju.
Posle tri hiljade godina, čovek uplašen pred samim sobom i pred svojom psihom, ipak poznaje neke zakone koje naziva psihološkim pravilima i zakonitostima. Njegova samospoznaja nije mnogo dublja nego prethodnih vekova, ali je ona pronašla sličnosti, jednakosti, pravilnosti, univerzalnost i uobličena je u zakone. One koji nam pomažu da tu spoznaju svaki put, bez preteranih i nestabilnih emocija, razumemo. Zakon je pravilo bez strasti, govorio je Aristotel. Skoro sve je već istraženo ili je na putu da to postane. Sve ono što mi predajemo u psihološkim teorijama učenja, odavno se primenjuje. I jednostavno nesvesno uslovljavanje životinje i čoveka kroz vezivanje dve ili više draži u vremenu. Emotivno uslovljavanje pozitivnog ili averzivnog tipa, i kontrauslovljavanje, i metoda zasićenja i preplavljivanja, i učenje po modelu imitacijom ili identifikacijom, i kognitivno mnogo složenije učenje uviđanjem, i visoka intelektualna (novokorteksna) odbrana od prostog uslovljavanja, i projekcija i izvrnuta projekcija, i potiskivanje, i subliminalne slike, i dobra i loša sublimacija…
Ako danas čovek sve ove zakonitosti ljudskoga duha poznaje, može smisleno da se postavi pitanje zašto on i dalje pravi osnovne psihološke greške i zašto sopstveno znanje sam zakida i ukida. Odnosno, zašto mu ono u mnogo životnih slučajeva uopšte nije od koristi, a sasvim izvesno mu često i šteti?
Jedan od odgovora je onaj koji svi slutimo, a to je da je teško biti sam sebi psiholog, bez obzira na poznavanje sveta tajni duha, duše, svesnog i nesvesnog. Svako biće koje je zanatski psiholog, traži supervizora, odnosno korektora, traži pomoć i potvrdu sopstvenih saznanja kada ih primenjuje u životu, a posebno kada ih primenjuje na samome sebi. Ako isti izostane, ili ako nema ničega što bi moglo da ga zameni, i kod stručnjaka i kod laika, dolazi do sasvim početničkih grešaka. Ali, postoji još jedan slučaj kada dolazi do osnovnih, najjednostavnijih, početničkih grešaka: To je situacija u kojoj onaj koji greši ne veruje u ono što čini, ili je u tome duševno podeljen, tj. ambivalentan, ili je pun nesvesnog otpora, odnosno samoga sebe u nekom smislu obmanjuje.
Srbija je u danima predsedničke kampanje, koja je, u osnovi, u ovako siromašnoj zajednici, potpuno neotrebna, suvišna, skupa i redundantna. Taj višak završava paradoksalno u nekoj vrsti entropije. Svi sve znaju u Srbiji i svi o svima sve znaju u Srbiji, jer je to oduvek bila (a danas je posebno) mala i incestuozna sredina sa klanskim i plemenskim pravilima igre. Teško da je potrebno još išta narodu objašnjavati ili pledirati. Teško i da predsednički kandidati mogu nekoga da ubede da su drugačiji nego što jesu. A svi znaju kakvi oni jesu. Kampanja svih njih svodi se u stvari na reprodukciju i «utvrđivanje gradiva» koje je slušano i učeno desetak godina unazad. U suštini, svi kandidati narod u kampanji ubeđuju samo u to da su «ostali isti», a ne da imaju nešto novo da poklone. A kakvi su oni bili, birači i apstinenti se uglavnom sećaju.
Izborni moto vladajuće demokratske stranke nije psihološki pogrešan, koliko je banalan i odavno čuven i viđen. «Jaku i stabilnu zemlju» hteli su svi, od dinastija, preko učesnika Jajca i Avnoja, govornika Gazimestanskog skupa, sve do vođa 05. oktobra. Precizirati kolika bi trebalo da bude ta jaka i stabilna država je već nešto sasvim drugo. Reći na primer «Srbiju s Kosovom, a bez tajkuna» bila bi najpribližnija definicija izrečenog slogana, ali svi i dalje (pogrešno) smatraju da izborni politički slogani treba da ostanu opšti i nejasni kao Roršahova mrlja za ličnu projekciju. To je, naravno, možda i moglo da bude tačno nekada dok je sve još bila nada i misterija, međutim, sada kada se svima u biračkom telu gotovo sve perseverativno smučilo, sada su psihološki najdelotvorniji upravo precizni i logički obavezujući slogani. Ali, takvih nema.
Tzv. «spot», odnosno reklamni materijal koji je snimila vladajuća demokratska stranka, u stvari je potpuni psihološki promašaj. Biti nominalno «demokrata», a početi svoju propagandu rečenicom: «Samo jedan čovek može…Samo jedan čovek je prihvaćen u svetu…Samo jedan čovek će voditi Srbiju…» (parafraze) jeste promašaj u svakom smislu. Umesto da taj početni slog glasi: «Svi možemo, ali ja ću se (on će se) prvi žrtvovati za sve nas…» ili nešto slično tome što podseća na najveću moguću sreću raspodeljenu na najveći mogući broj ljudi (Bentamovski utilitaristički etički kriterijum je u stvari kriterijum novovekovne demokratije), umesto toga, ovaj slogan je, naprotiv, potpuno autokratskog i autoritarnog, apsolutističkog karaktera, kao da ga izgovara Luj XIV ili neki islamski fundamentalista. čak je i Mazaren, koji nije bio demokrata, preporučivao malo lukave skromnosti («Kad nešto sasvim izvesno žečiš da dostigneš ili pokažeš, odmah javno izjavi da te to ne zanima»). Promašaj nije u samoj rečenici ekskluzivizma (samo jedan), već u želji da se ona zašije za demokratsku opciju, u kojoj, po definiciji, na izborima, svi mogu jedni druge da preglasaju, i svi, načelno, mogu da žele i pokušaju da Srbiji donesu sreću. I za sve njih se mora moći pretpostaviti da su jednako sposobni, barem dok ne pokažu da nisu. Jer, princip demokratije upravo to znači. U demokratiji nikada nema «samo jednog čoveka». Takođe je psihološki pogrešno vikati: «Pobedićemo ih !», jer je to opet priča «o našima i njihovima», nesvesna činjenice da u Srbiji problem nije to ko je čiji, nego kako datog zimskog jutra podići iz kreveta depresivne, sumnjičave i neopredeljene ljude. Ovakvo uzvikivanje ne daje nikakvu nadu za mogućnost da se pridobiju neopredeljeni glasači, ili čak neki koji su već opredeljeni.
Naravno, da DS ili barem njeni umniji ljudi ovo svakako znaju. Ali, takav promašaj govori o nekom drugačijem poreklu nastalog simptoma, koji je manje racionalne i manje svesne prirode. Takođe, preterana vika: «Svi zajedno, svi zajedno, svi zajedno!» suštinski je nepotrebna i više liči na popunjavanje rupa i praznina u vremenu, negoli na dragoceni trenutak plaćenog termina, u koji treba da se stavi najdragoceniji rubin, onaj koji će ljude dubinski motivisati da ga kupe.
Kada je reč o kreaciji Liberalno demokratske partije i njenog kandidata, pored već viđenog dizajna «polifoničnog» hora mladih koji izgovaraju «samosvesne, JA-centrirane rečenice» («hoću predsednika ….koji kada kaže… misli na mene» i sl…), onaj ko je osmišljavao ovu kampanju u stilu «Ego psihologije», takođe je psihološki ostao ispod crte prolaznosti. Naime, protivrečnost ljudima ne smeta ako je sve protivrečno, ali ako postoji pretenzija na racionalnost («život je zakon»), onda svaka, pa i najmanja protivrečnost upada u oči i smeta. Tako, recimo, posle hora rečenica: hoću ovo, hoću ono…, krešendo se postiže uzvikom : «hoću sve! », posle čega , potpuno nelogično sledi zaključak : «život je zakon». Umesto da grupa samosvesnih mladih ljudi logično izgovori: Hoću ovo, hoću ono….ali ne mogu sve! ,,pa da onda prirodno zaključi: jer, život je Zakon!, što bi pokazalo da oni zaista razumeju reči koje izgovaraju i da im u svesti postoji neka uzročna veza, silogizam je pogrešan i celina deluje konfuzno i protivrečno. Opšti utisak posle slušanja takvog spota jeste taj da deca ne razumeju ni šta znači reč zakon, iako im je ta reč glavna mantra. Tako sve ostaje bez ikakvog efekta.
Psihološki je, naravno, najstrašnija priča o ženama u politici, jer ona polazi od pogrešne eufemističke pretpostavke, da su kategorije korupcije, krađe i sl., kada su u pitanju žene, manje vidljive, ili barem lakše za oproštaj. Međutim, ovo je samo psihološki privid. Iako je suština američkih političkih i kolonijalnih igara po čitavom svetu izbor upravo korumpiranih žena kojima će se «iracionalno progledati kroz prste» što god da čine, jer su lepše i jer su slabiji pol, takvo manevrisanje uspeva samo u prvoj fazi opčinjenosti, ali brzo dovodi do trežnjenja. Moral, naravno, nema kategorije seksa, niti pola, odnosno roda i on je univerzalan, kako za muškarca, tako i za ženu. Nemoral takođe. Besmisleno je očekivati «da žena sme sve», jer u dubini čovekovog bića, i pored težnje da se ženi vrati dostojanstvo koje joj je vekovima oduzimano, ipak stoji nada da ženu treba podržati samo ako je časnija, dostojanstvenija i emotivnija, a ne zato što je lukavija da krade, vara, obmanjuje ili se služi raznim lukavstvima. Drugim rečima, rehabilitacija Žene ima smisla, ali samo kao poštene Žene.
Budući da kandidatkinja na srpskim predsedničkim izborima 2007., kao inteligentna žena, zna da suprugu zameraju brzo i veliko bogatstvo, monopol, kao i utaje poreza, ona je trebalo svoju kampanju da usmeri na to: «zašto nismo lopovi i kako ćemo narodu vratiti njegovo», a ne da razmišlja o ženama o ženskom rodu.
Isto tako, kampanja koja se podupire pričom o «ženama liderima u društvu pod vođstvom žena i za žene» je besmislena, kao što su besmislene «ženske vlade» i slične gluposti, jer asociraju na društvo s jednim hromozomom, koje je samo loša, osvetnička sublimacija naše vekovne ženske isključenosti iz društvenih zbivanja. Ako je išta od te bolne isključenosti trebalo da naučimo, to je upravo da mi suprotni pol nikada ne smemo da isključujemo.
Takođe, mit o materijalnom bogatstvu pre politike i u politici, a koje je (bogatstvo) potrebno kako se ne bi kralo, jeste logički i faktički pogrešan neoliberalni mit. Iskustvo, naime pokazuje da ljudi koji su moralni i koji u politiku nužno ne ulaze kao materijalno bogati, u svojoj karijeri nisu nužno lopovi (kao primer mogu da posluže mnogi latinoamerički lideri), dok oni koji u politiku ulaze kao već bogati, empirijski i dalje nastavljaju da kradu (primer za ovo su gotovo svi američki naftno-kompanijski kandidati). Sve u svemu, isticanje kandidata koji je bogat nema nikakvu posebnu vrednost u politici, čak ni u politici shvaćenoj kao biznis. To takođe ne znači da će takav kandidat na položaju biti manji lopov, posebno ako je bogatstvo stečeno krađom opšteg dobra. A svako preveliko bogatstvo u osnovi uvek jeste krađa, jer je ono samo posledica pogrešnih pravila i zakona koji su omogućili nepravednu raspodelu. Imućan se ne postaje na pustom ostrvu, već u društvu koje daje mogućnost nepravednog grabljenja. Svaki odviše imućan čovek, u stvari gotovo sve duguje zajednici koja mu je dala mogućnost da nepravedno grabi omogućenim privilegijama ili ne plaćajući adekvatan porez, a najmanje takav čovek duguje samom sebi. Odviše imućni ljudi su, u stvari bombe koje čine «kolateralne greške» u nepravednim ili nedovoljno svesnim društvima i traju samo dotle dok se zajednica, posle nekog šoka, ne otrezni. U ovu tvrdnju, naravno, ulazi i deontologija svih neukih priča o «poštenim milijardama», koje neoliberalni mit, preko slabo obrazovanih ljudi, licemerno nudi kao «svima dostupne».
Na sreću, ove godine nema previše «zahuktalih uspešnih ljudi» u svojstvu predsedničkih kandidata.
Što se tiče kandidata iz kategorije «narod me hoće», čak i kada su simpatični, ovakvi kandidati su petitio principii, tj. ono što podrazumevaju u kampanji jeste nešto što tek treba da dokažu. Iako oni veruju da postoji psihološka prečica ako usvoje slogane koje «izgovara sam narod», ili su to oni negde u snu čuli, zakoni nauke i percepcije pokazuju da ovo u stvari nije slučaj.
Socijalistički kandidat na srpskim predsedničkim izborima 2008. emituje govor koji je precizan i koncizan, dok slike pokazuju izgrađene mostove. To je sve relativno banalno i podseća na vreme posle drugog svetskog rata kada se najviše gradilo (što je, u stvari uspešna podsvesna poruka), nema očiglednih protivrečnosti koje bi stvarale otpor, a lik deluje energično. U suštini, ova kampanja je možda trebalo više da se bavi pravednom raspodelom postojećeg bogatstva, odnosno siromaštva.
Kampanja Srpske radikalne stranke takođe je puna već viđenih mesta, ali predsednički kandidat deluje umorno od čekanja, oslobođen svake blaziranosti i prilično iskreno. Govori skromnim, prirodnim tonom (nasuprot uzrujanoj vici koja iritira ljude) i bez ponavljanja. Najjači deo ove kampanje jesu svakako govor i jezici lokalnih manjina koje žive u Srbiji. Slogan cele kampanje je dobar, jer je srce ono što u politici najviše nedostaje. Svega ima, laži, prevare, kalkulacije, utilitarnosti, zaborava, agresije…, samo nema «srca». Politika nije ni moral, ni ljubav i onaj ko ove kategorije pominje, predlaže povratak na jedno drugačije vrednovanje. Iako je ono u današnjem svetu veoma teško moguće, ljudi i u potpuno okrutnim igrama (kakve su političke) i dalje traže, više od dve hiljade godina star Arhetip Spasioca koji pomaže i voli, odnosno koji nešto (pa makar i obećanje) daje «svim srcem». A za uzvrat, on takođe traži celo srce.
Na kraju, još je Gustav Le Bon tvrdio da je iluzija smatrati da će funkcioneri u svojim delima posvedočiti istu onu energiju koju su pokazali u svojim govorima. Sama tehnika i dekor devet srpskih kampanja bez muke ostvaruju psihološki promašaj koji je u vizuelnom kadru demokratski jednako raspodeljen na sve takmičare. Opšti kič spuštanja balona iz dubina nebeskih plafona jeste nulti efekat jednako razdeljen na sve učesnike predsedničke kampanje, tj. jedina nit koja ujedinjuje vojnike pozicionirane u rovovske bitke političkog nejedinstva, sitan korak napred je ipak učinjen. Nema više Regana, ni Švarcenegera. U odnosu na minulo slikanje sa suprugama, kćerkama, babama i dedama, domaćim životinjama i mahanje maramicama i cvećem. Nema pokazivanja novih porculanskih zubnih proteza, u odnosu na prethodne oligarhijske palanačke, putujuće čergarske i seoske zabave dodele izbornog «Oskara». U odnosu na nekadašnje panoe sa jednoličnim, silikonskim, mimetističkim «west side», bez bora, bez mladeža i bez bubuljica likovima koji su nas pratili duž čitavih autoputeva. Nema ni likova na mini bilbordima koji su nas pratili i osvetljavali prljave balkanske ulice pune nezakrpljenih rupa… Danas je pobedu odnela skromnost pomešana sa nekom vrstom ponavljačke tuge.
Svi smo u Stradiji, kao i u rasejanju oko nje, odjednom mnogo stariji i umorniji.
