Srpski klub u Roterdamu je nekada bio ponos, a sada je zbog ubistva koje se tamo nedavno dogodilo, zatvoren do daljnjeg. U Nemačkoj se srpski klubovi i dopunske škole, od Hamburga na severu do Minhena na jugu, osipaju, gase i nestaju. U Austriji je prestala da postoji fudbalska liga naših zemljaka, folklorni ansambli naših zemljaka u Švajcarskoj najavili su bojkot Evropske smotre. Da li su ovi sumorni primeri objavljeni na stranicama „Vesti“ proteklih dana i meseci prava slika trenutnog stanja klupskog drugovanja zemljaka u dijaspori i ima li nade da će ta udruženja preživeti i u narednim godinama? To su pitanja na koja pokušavamo da odgovorimo u seriji tekstova iz različitih regiona i država zapadne Evrope gde žive i rade naši zemljaci. Danas je na redu Francuska.
„Hajd’ povedi veselo, naše kolo šareno…“ decenijama odjekuje Parizom i predgrađem, kada se mladost naniže poput biserne ogrlice, pa igrom i pesmom časkom stignu do matice.
Folklor „pod moranje“
– Ovde ne valja jer niko folklor ne prihvata iz ljubavi, već kao da su primorani. Ne može se na to gledati isto kao u Srbiji i zato me je strah da će ovde udruženja „umreti“. Jedinstven recept za ozdravljenje ne postoji, ali ako su u pitanju mala deca, tada roditelji moraju da budu aktivniji, dok za starije, roditelji ne treba da se mešaju – kaže Beograđanka Jelena Simić, nekada članica „Abraševića“ i „Vuk Karadžića“, a danas koreograf.
– Bilo nas je i biće nas! – autoritativno tvrdi Aleksandar Marković, počasni predsednik Zajednice srpskih udruženja, „živa knjiga“ naših dugogodišnjih druženja.
Ali, vreme ide, često izbriše staro, jer novi i novo traže svoje. Drugim rečima, rađaju se u dijaspori nove generacije i ako im u kući roditelji nisu odlučni prilikom očuvanja jezika pradedova, hitro „iz džepa“ izvlače francuski. Lakše im, bliže im, uostalom, svakodnevnica im je.
Šta sada uraditi? Odgovor je: „Boriti se“ i tu ponajveću ulogu na sebe preuzimaju Dopunska škola na srpskom jeziku, brojni klubovi i udruženja, a u poslednje vreme ponegde i crkva. Rezultat je: članstvo se ne osipa, mada ga je manje nego ranije. A na pitanje: „Dokle i koliko?“ odgovarali su oni koji su u to kolo uključeni. Na primer, dve sestrice, Vera i Nataša Šarić.
– Roditelji su iz Republike Srpske, mi smo rođene u Francuskoj. Treća sestra je Natali, među našim ljudima poznata po slavujskom glasu koji pobeđuje na nadmetanju dijaspore – kažu prelepe devojke.
Problem je i novac
čelnik svih pariskih okupljanja, predsednik Zajednica srpskih udruženja u Francuskoj je Mirko Marković, istovremeno umetnički rukovodilac KUD „Prijateljtsvo“.
– Nećemo se ugasiti, ali je pitanje kako i u kojoj meri će se raditi. Za nošnje, koreografije i putovanja potreban je novac, koji je sve teže obezbediti. Otkud nama 10.000 evra za odlazak na Evropsku smotru folklora? Drugi problem je opadanje interesovanja dece za folklor. Za sada imamo veliku pomoć baka, deka i roditelja koji su rođeni u Srbiji i želja im je da im unuci i deca nastave našu tradiciju i kulturu.
članice su KUD Mladost, zato što smatraju da su tu najbolje koreografije, da je dobro društvo („Ima i Francuza“) i osećaju se kao kod kuće.
– Naslućujemo da će se jednog dana ugasiti ova naša udruženja. Život će nas na to naterati. Moramo da studiramo, radimo, nemamo viška slobodnog vremena. Ono što nas vuče u udruženja jeste veza sa folklorom, a na probe dođu i roditelji, pa se zajedno trudimo da sačuvamo tradiciju. Volele bi da se uvedu i časovi ili sekcije pevanja, glume, nešto što bi nas još više vezalo. Ali, tu treba mnogo rada udruženja, a bojimo se da mladi neće imati toliko entuzijazma, jer se danas sve gleda kroz novac.
Dušan Reljić, rodom iz Gornjeg Milanovca, tek je 3,5 godine žitelj Pariza, ali se, vedar i veseo, odlično uklopio u sve pore našeg zajedništva.
– Razlikuju se druženje u matici i ovde, ali se uvek nađu srodne duše. Uostalom, nije Pariz mali grad. A istrajaće to naše druženje. Ovde postoje i fudbalske ekipe, mnogi neguju tradiciju. Ako nastavim da živim u Francuskoj, ako se ovde oženim, decu ću sigurno poslati u neki klub, neću im dozvoliti da ne nauče ili zaborave odakle im je poreklo.
LJubica Burgić je profesor srpskog jezika, učiteljica našoj dečici. Ovako procenjuje:
– Delujem pri parohiji Sv. Save i imam 70 đaka, većina je u folkloru i idu na veronauku koja se održava na srpskom i francuskom. Pri crkvi imamo i hor. Hoćemo li opstati? Ne znam šta će biti, ali sam optimista. Ostaće ovde srpski jezik.
čarobna formula
LJiljana Mladenović bila je dugogodišnja folklorašica, a i danas je veteranka KUD „đoka Pavlović“. Život u društvu nosi u „malom prstu“.
– Druženje nema cenu, to je najveće bogatstvo. Muzika, igra i putovanja su čarobna formula: na jednom mestu vršnjaci u kolopletu pozitivnosti i to prepopručujem svim mladim. Održaće se taj način druženja, mada sve zavisi do roditelja.
U KUD „Biseri“ kažu da nema straha pred budućnošću, a njihov predsednik Mile Jablanović veruje da će i dalje biti klubova, ali i da će im biti sve teže:
– Nećemo se ugasiti, ali ćemo se morati dobro da se angažujemoi jer treća i četvrta generacija više vole kafiće i diskaće od folklora, više vole da govore francuski nego srpski. Mislim da je vreme da zajedno, klubovi i udruženja, pronađu sistem kako bismo nastavili da trajemo. Osnovno je privući dete da uči sprski, a potom da u takvoj sredini nađe dobrog drugara, pa će jedan drugog privući.
Veteranka među aktivistima, uvek prisutna i nikad umorna Letica Živković, predsednica KUD „Mladost“, puna je optimizma:
– Otišla je jedna generacija, došla druga, treća, doći će četvrta. Sve je teže decu okupiti, sve ih je teže naterati da govore srpski, ali to postižemo stavljanjem akcenta na druženje. U ansamblu imamo 70 članova. Kod nas je u programu i vaspitanje, mada ga svako donosi od kuće i tu nemamo problema. Naši mladi vole maticu, sanjaju da odu tamo, a i dobro je što su stare generacije ostale vezane za nas. Preživećemo mi, sigurno!
Primer „Izvora“
Mlađani Stojan Vučinić iz KUD „Izvor“ misli da „produžetak vrste“ neće biti tako težak.
– U „Izvoru“ sam zato što volim folklor, što su na mene preneli roditelji, mada nikad nisu bili članovi nijednog društva. Siguran sam da će naša udruženja opstati i produžiti vek trajanja. Mi u „Izvoru“ iznalazimo načine za što čvršće veže: idemo na izlete, Evropsku smotru folklora, posećujemo manastir Godonkur i družimo se super.
