Kada se posle više godina odsustvovanja vratite u Srbiju barem na par nedelja, vama se sve čini da sanjate kako ste ponovo tu. Pokušavate da ubedite sebe da je to stvarno i da je u Srbiji moguće živeti normalno. A onda vas birokratija probudi i spusti na zemlju. Veliki pomak u Srbiji je što za raziku od pre više godina, kada ste i za tako nešto morali da imate vezu, sada neki dokument, ličnu kartu na primer, dobijete za tri dana. Kada su mi na šalteru rekli da će biti gotova za tri dana nisam verovala. Zaboravila sam odmah da sam samo zarad pribavljanja dokumenata za zahtev morala da obiđem nekoliko drugih ustanova. To su mesto rođenja da pribavim izvod iz matične knjige rođenih (kao da prethodna lična karta sa matičnim brojem nije dovoljna) knjižara da kupim formular za zahtev, poštu da uplatim takse…. da se ponovo vratim u MUP i sve to peške. Naviknuta da za sva dokumenta u holandskoj opštini na ulazu samo pritisnem na jedno dugme koje mi odredi broj šaltera na kojem za tili čas (u vrh glave par minuta) pribavim sve što mi je potrebno, u Srbiji sam prinuđena da se zadovoljim što mi urade ličnu kartu za tri dana zbog čega moram da prepešačim grad uzduž i popreko.
I nije samo to. Birokratija se dosetila da umesto izdavanja tog dokumenta na doživotno sada izdaje samo na tri godine jer će, zaboga, do 2011. biti zamenjena stara dokumenta za nova a i neće se više izdavati lične karte na doživotno. Novi zakon u staroj Srbiji. Državi treba para i nije bitno što ti za tri godine koje brzo prođu, ponovo moraš da se uputiš na isti put po mukama da dobiješ samo ličnu kartu.
Sa dobivenom ličnom kartom svratim u crkvu u centru grada da živima i mrtvima zapalim sveću. Ispred crkve stravičan prizor. četvoro, na izgled mladih ljudi, puze ispred stepeništa bukvalno četvoronoške umotanih stopala i šaka dok prose. U prvi mah ne verujem da su toliko hendikepirani da hodaju četvoronoške ali mi prijateljica koja je samnom kaže da verovatno jesu.
Januar je, vreme slavlja, Božić, Sveti Jovan….Ulazim u crkvu i kupujem sveće. Ljudi oko mene ljube ulazna vrata, ljube zidove, ikone…. Meni se čini da mnogo toga nije običaj u pravoslavlju ali pokušavam da protumačim ponašanje vernika. Većina njih su izbeglice sa svih strana. Svoju nadu i utehu nalaze u crkvi kojoj ostavljaju poslednji svoj dinar. Posle ovog dirljivog prizora odlazim u obližnju radnju da nabavim neke namirnice. Ništa posebno, hleb, mleko, povrće…. Na kasi se prepadnem koliko sve to treba da platim jer bi me u Holandiji to koštalo. Šta tek treba da kažu ljudi koji tu stalno žive sa daleko manjim primanjima?
Tim povodom pitam jednog taksistu kako bi on okarakterisao svoj život u Srbiji a on mi kratko i jasno kaže: «Nesigurno i stresno». Na moje pitanje da to obrazloži on nastavi: – Nesigurno jer već sutra ne znaš da li ćeš imati posao. Preduzeća, rentabilna ili ne, prodaju se u bescenje. Prvo se obezvrede zapuštanjem i kad im vrednost opadne prodaju se budzašto uglavnom mafijašima koji su se nagrabili u mutnoj sivoj ekonomiji. Takozvani poslodavci i dalje ne plaćaju dadžbine za radnike i čim im se dopadne druga faca a tvoja dosadi, ti ne moraš više da dolaziš na posao. Ti onda tražiš posao za stalno i sigurno ali to i dalje uspeva jedino birokratiji koja se ustoličava u državnim ustanovama-upravama jer je to jedino sigurno i što je najvažnije dobro plaćeno. I tako i oni koji imaju posao ne rade mnogo. Birokrate u svim državnim ustanovama i dalje žive na naš račun, sudijama su plate sve veće a sve je manje pravde, njihov radni učinak je još gori. Stalno kukaju kako imaju mnogo predmeta. A šta su radili godinama? Primali od države i ispod stola i uništavali nas korupcijom i nestručnošću….’’
Da bi smo izbegli gužvu vraćamo se starim putem pored Dunava u Beograd. Prelepi pejzaži ali se vozite između deponija. Na putu prema Beogradu kada prođete prelepu Grocku koja je nekada bila raj za Beograđane koji su tu imali vikendice, put nije dobar za vaše bubrege. Svuda rupe, doduše i krpljeno je, put uzan, krivine oštre i opasne ali vas drugi automobili obilaze besomučno. Obradujete se što vidite da voze bolja i brza kola ali kad ih vidite da kroz prozor izbace kese pune đubreta gde stignu vama se želudac diže do grla. Ljudi kao da ne žive u svojoj zemlji, kao da tuda više nikada neće prolaziti i to što su bacili gledati svojim očima. Tamo gde ima kontejnera po njima rovare stari ljudi. Ima i mladih uglavnom narkomana.
«Eto vidite, nastavlja taksista. Sada treba da pređemo Gazelu u Beogradu koja je u raspadanju. Bukvalno u raspadanju. Kada tuda prelazite vi prvo morate da se pomolite da pređete čitavi. Dovoljno vam je da vidite branike. Kada biste zavirili ispod Gazele odustali biste od prelaženja jer je i čelična konstrukcija u totalnom raspadanju…»
Naviknuta da taksisti najviše znaju o stanju u društvu, slušala sam ga sa velikom znatiželjom. Odlazak iz Srbije mi uvek teško pada jer u njoj ostaju svi moji najdraži, rođaci, naše dobre komšije sa kojima smo se koliko-toliko družili u hladnim zimskim danima. U mislima mi se mešaju slike mnogobrojnih susreta, ljudske priče-žalopojke. Nije njima lako.
Zivot u Srbiji je zaista nesiguran i težak. Zamislite penzionera od 70+ godina koji sada ponovo mora u poštu da stoji u redu i čeka penziju jer po novom zakonu koji je neko promenio da bi pokazao kako nešto ’radi’ star čovek ne može više da prima penziju preko poštara. Ili da vam pozli pa kad zovete hitnu pomoć da vas prvo pitaju koliko pacijent ima godina jer za stare ljude ne dolaze ili stižu kad je već kasno.
I nije to sve. Još uvek nema pravne države a život u državi koja nije pravna je visokorizičan pošto tu važi pravo jačeg i imućnijeg da potplati koga treba. Akcije koje se nude ‘’besplatno’’ građanima su mamac za naivne. Osiromašeni narod će odmah prodati te akcije za budzašto jer nema za hleb. Njih će kupiti kreatori tog mamca a prodaće ih tek onda kada im skoči vrednost i to visoko. Jer oni znaju posao. Nije ni bogaćenje preko noći za svakoga. Pogotovo ne za sirotinju koje je sve više ali zato namnoženi milioneri u Srbiji kolo vode naročito oni anonimni koji su najopasniji. Oni koji to još nisu na dobrom su putu.
Obicnim ljudima ostaje da se nadaju jer tek kad izgube nadu izgubili su sve.
Duška Bekker-Isaković, Holandija
