Poverenik Ministarstva za dijasporu Srbije Milisav -Mića Aleksić, koji već decenijama živi u Parizu u intervjuu za „Vesti“ kaže da dijaspora mora da glasa, na izborima, jer na taj način stiče pravo da bude birana i da više odlučuje o događajima u otadžbini.
– Godina smo od države tražili i insistirali da se uključimo u izbore, a po ugledu i iskustvu drugih država čiji se dijasporci nalaze u Skupštini i Vladi. Na primer, u Italiji su načinili bum uvođenjem dijasporskog kapitala u svoju privredu, doneli zakone koji pomažu ulaganje, pa se posle Drugog svetskog rata siromašna Italija izdigla. Zašto i naši dijasporci ne bi radili nešto tako i pri tome dobili mogućnost da na određeni način odlučuju. Sve naše vlade do sada govorile su kako im treba dijaspora, kao: „Sarađivaćemo sa njom“, a sve se svodilo samo na priču. Ustvari, dijasporu su gledale samo kroz novac: „Donesite pare, pomažite, čuvajte socijalni mir“. To dijasporu više ne interesuje.
• Dijaspora je dobila pravo glasa, ali je ipak slab odziv. Zašto?
– Zato što je toliko zakomplikovan papir za prijavu. Da bi se ljudi prijavili moraju dati fotokopiju pasoša, fotokopiju svojih papira koje imaju ovde, i ljudi se plaše da ga neko ne proverava, da će neko za nešto da ga optužuje… Druge zemlje su to rešile vrlo jednostavno. Na glasanje dođeš sa važećim pasošem i prihvataju te kao svog građanina. Uostalom, nema bojazni, jer pod istim matičnim brojem, u istom danu ne može čovek glasati u NJujorku i u Srbiji. Kompjuterom se to može utvrđivati svaki sat. Znači, treba pojednostaviti, kako bi bilo pristupačno svima.
• Šta na tom planu radi Skupština dijaspore u Francuskoj?
– Kao Skupština dijaspore do sada smo odštampali 100.000 prijava i od pre tri dana delimo ih na svim mestima gde se pojavljuju naši ljudi: u konzulatima, prodavnicama, restoranima, po udruženjima, putnim agencijama, u crkvama… Hvala i „Vestima“ koje, na primer, objavljuju takve informacije.
Nema baze podataka
• Koliko je država odgovorna zbog malog odziva?
– U državi je najveća greška. Kao prvo, po ambasadama bi se morala srediti baza podataka. Pa, mi ni ne znamo koliko nas ima. Kad bi samo država rekla: „Neka dođu naši ljudi na glasanje samo sa važećim pasošem“, odazvalo bi se najmanje 40 odsto birača. Mnogi ljudi sumnjaju da to namerno ne rade u državi, plašeći se da glasovi iz dijaspore ne prevagnu za neku drugu, konkurentsku partiju.
• I pored dobre organizacije, malo ljudi se prijavilo za izbore?
– LJudi bi glasali, ali da ne daju sve papire. Kažu: „Nije to sloboda, ako me toliko proveravaju. Otkud znam za šta će upotrebiti moje papire“. A ono: „Baš me briga za maticu“ odnosi se na veoma mali broj ljudi. U Grčkoj je, na primer, obaveza svih građana da glasaju. Kod nas nije, ali smo onda celu proceduru iskomplikovali. Ako je demokratija, onda treba da uslovi budu pojednostavljeni, svima dostupni. Eto, u tome je cela filozofija.
• Šta uraditi da bi se napravila armija glasača u rasejanju?
– Mora da se vrati nekadašnje poverenje u državu. Znači, svi koji rukovode zemljom i koji su u Vladi, moraju da realizuju ono što su obećavali kroz svoju izbornu kampanju, jedino tako mogu održati poverenje ljudi. To bi bio put i za masovni odziv, kada je u pitanju glasanje na izborima.
