Advertisement
Prema njegovim rečima, prilikom eksplozije bojeve municije sa osiromašenim uranijumom obrazovala se prašina mikronskih dimenzija koja se rasporedila po celoj Srbiji i Balkanu.
Grci su nakon dva i po meseca bombardovanja Srbije ispitivanjima utvrdili da je zračenje na teritoriji njihove zemlje povećano za 20 do 30 odsto, napominje profesor Čikarić.
On naglašava da, uprkos tome što je reč o relativno maloj količini radioaktivnog otpada, postoji opasnost po zdravlje ljudi jer je najmanja doza zračenja dovoljna da u zdravim ćelijama ljudskog organizma pokrene mehanizme koji će ih pretvoriti u maligne. Drugi rizik jeste mutacija genoma, što dovodi do rađanja dece sa psihofizičkim poremećajima.
„Deset miliona stanovnika Srbije našlo se u martu, aprilu i maju 1999. u zoni rizika od zračenja, i dalje se nalazi u zoni rizika. Zašto i mi ne bismo tražili od onih koji su uradili to što su uradili odštetu. Razgovarao sam o tome s mnogim veoma odgovornim ljudima u ovoj zemlji, ali oni koji su odgovorni nisu stručnjaci, a stručnjaci u državi ne reaguju na tu temu, jer tu temu oficijalna politika gura pod tepih, i bivša i sadašnja, a možda i buduća“, kaže predsednik Društva za borbu protiv raka.
Kriza u zdravstvu i umiranje od raka
Navodeći ove zabrinjavajuće podatke, profesor Čikarić upozorava na još jedan problem, a to je smanjenje broja izlečenih od raka.
„Problem je u tome što je 2001. stopa preživljavanja bila 46 — grubo rečeno, od 100 obolelih uspete da izlečite 46. U Evropi je to oko 50, u Švedskoj oko 62. Ta stopa u Srbiji opada, pa je 2012. bila 41. Znači da je izlečenje sve slabije“, kaže Čikarić.
Srbija je 2012. godine uključena u projekat Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa i tada je zauzela poslednje mesto na listi od 35 zemalja po kvalitetu zdravstvenih usluga. Prošle godine našla se na 34. mestu, ispred Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Rumunije.
„Onkologija Srbije je znatno doprinela da se zdravstvo Srbije nađe na ovom neslavnom mestu. Učešće radioterapije u lečenju malignih oboljenja je svega 20 do 30 odsto. U Francuskoj primera radioterapija čini više od 60 odsto procesa lečenja. Na 37.000 malignih tumora koji se godišnje otkriju i na 7,2 miliona stanovnika, Srbija bi trebalo da ima 30 generatora jonizujućeg zračenja, a ima 10 do 12 i svakog dana se jedan od njih kvari“, upozorava Čikarić.
On, takođe, navodi da se na početak radioterapije čeka i po nekoliko meseci, a optimalno čekanje je do tri nedelje. I protokoli o tretmanu malignih tumora ponekad, kako kaže, nisu u skladu s najnovijim saznanjima u onkološkoj nauci.
„Kombinujete hirurgiju, hemoterapiju i radioterapiju. U poslednjih deset godina nametnuti su protokoli o trošenju ogromne količine citostatika, a istraživački poduhvati su pokazali da citostatici ne mogu ništa da urade protiv solidnih tumora, kojih ima 95 odsto“, kaže Čikarić.
Problema ima i u kontroli lečenja onkoloških pacijenata, kao i u palijativnom zbrinjavanju neizlečivih pacijenata koji su uglavnom prepušteni brizi ukućana, umesto da o njima vode računa u bolničkim uslovima.
Profesor Čikarić, najzad, ukazuje da je skrining, odnosno blagovremeno otkrivanje malignih tumora koje verovatnoću njihovog izlečenja povećava i do sto odsto, tek u povoju.
Advertisement
(rs.sputniknews.com)
Немати вољу да се направи топографска мапа затрованости уранијумом је исто што и знати за опасност по живот а не упозорити на њу. То је равно убиству из нехата. Ових последњих избора 2014. били смо сведоци јагме за посланичка места, јагме странака за власт, а да ниједној од њих није ни на крај памети било да упозори народ где и на којим подручјима Србије вреба смрт или у нешто “бољем” случају карцином и ко зна која све врста малигних обољењ
Метода за то утврђивање веома је једноставна и скоро да и не кошта ништа, а сигурно не кошта нити делић оних пара које су утрошене у предизборну кампању странака које су се представљале народу као спасиоци.
Да би се направила топографска карта цезијумом затрованих региона потребно је само нешто мало добре воље државних представника и институција односно Министарства здравља. Све што треба да се уради за тако важан подухватје да се изда наредба здравственим установама да скупљају млечне зубе деце и да означе општину односно регион у којем дете живи и наведе датум рођења и то без личних података – како би се сачувало право на приватност. Пошто се цезијум таложи у костима, где остаје до краја живота, млечни зуби су идеалан узорак за установљавање безболно нивоа цезијума, без било којих других последица.
Анализом тих млечних зубића на садржину цезијума добили би тачне податке о загађености подручја у којем дете живи. Чернобиљски облаци су прелетели преко Србије и сигурно оставили нешто свог смртоносног радиоактивног отрова. НАТО је бацао тоне и тоне муниције затроване отровним уранијумом, а да није ни покушао да ублажи патњу коју је нанео недужном свету тровањем животног простора. Наравно да за такву мапу немају никакве заинтересованости савезници западне, НАТО алијансе, ти који су нас уранијумом бомбардовали. А како би и били заинтересовани кад су свесни да би неко могао затражити и одштету!
Да они прећуткују свој почињени злочин некако се може и аргументовати, схватити да за то имају разлог. Али зашто о томе ћуте наши политичари, политичари странака које су до сада држале власт у својим рукама? Зар им није јасно да знати за смртоносну опасност, а прећутати је, у ствари је саучесништво у злочину!
И овог пута као и прије више година, ако не и деценија, упозоравам јавност на овај по живот и здравље опасан проблем. Апелујем на све политичаре, а посебно на оне из опозиције, да се овај проблем тематизује и да му се прида приоритетан значај, јер у нашој лепој Србији нико, ама баш нико, не може бити сигуран да ће и сутра бити здрав. Сваком мора бити јасно да му је здравље поклон који би му могао бити сваког тренутка одузет.
Душан Нонковић, уредник Гласа Дијаспоре
