Mnogi biznismeni u Srbiji i ne kriju da ih u privatizaciji zanima samo kako da što jeftinije kupe društveni kolektiv, i što pre rasprodaju njegovu imovinu. Zbog toga sa radnicima ulaze u sukobe, u koje sve češće mora da se umeša i <đŽ>andarmerija. Nemiri su najdalje otišli 2005. godine u Jagodinskoj pivari, kada se 600 radnika naoružalo kako bi odbranili preduzeće od Momčila Rajića, vlasnika „Pan bira“, koji je pre toga već opustošio šest firmi. Kada je Rajić na kraju uhapšen zbog privrednog kriminala, u Jagodini se danima slavilo uz trubače i pečenje.
Branko Dragaš, predsednik Udruženja malih akcionara (UMA) tvrdi za „Vesti“ da bi čak 90 odsto kupoprodajnih ugovora trebalo poništiti.
Biznismeni biraju
Kod tenderskih privatizacija su uslovi za kupovinu stroži nego na aukcijama, ali je i njih moguće „namestiti“ određenom kupcu, tvrdi Branko Dragaš.
– Na tenderu se preduzeća prodaju tako da 70 odsto akcija, ili dve trećine, dobije većinski vlasnik, a ostalo podele mali akcionari i privatizacioni registar. Zakon o privatizaciji i Zakon o privrednim subjektima su takođe izašli iz tajkunske kuhinje, pa uopšte nisu usaglašeni. Tako gazde mogu da biraju kako će dalje rasprodati preduzeće, jer jedan zakon zabranjuje da se imovina otuđi bez dvotrećinske većine akcionara, dok drugi dozvoljava gazdama koje nemaju toliku podršku, da mogu da prodaju preduzeće i sa prostom većinom – objašnjava Dragaš.
– Privatizacija u Srbiji je dobro organizovana pljačka, koju sprovode političari u vlasti još od 1990, u dogovoru sa tajkunima, povlašćenim „biznismenima“. Okolnosti su ostale iste i posle „demokratskih promena“ 2000. godine – ističe Dragaš.
On navodi da u srpskoj tranziciji postoje četiri oblika otimačine društvene imovine, a to su rasprodaja preduzeća ispod tržišne cene, stečaj, dokapitalizacija i restrukturiranje.
– Preduzeća su procenjivana prema knjigovodstvenoj vrednosti iz 1998. godine, a prodata godinama kasnije, kada je dinarska vrednost vrtoglavo pala. Drastični primeri takve privatizacije su inđijska „Agrounija“, „Napredak“ u Staroj Pazovi i „Sava Kovačević“ u Vrbasu, koje, prema proceni UMA, vrede od 25 do 40 miliona evra, a prodata su za svega 1 do 2,5 miliona evra – navodi sagovornik „Vesti“.
U Srbiji je moguće kupovati preduzeća bez ijednog dinara. Pošto Agencija za privatizaciju Vlade Srbije proceni vrednost daleko ispod prave, na aukcijskim prodajama se još odredi da je početna cena od svega 20 odsto procenjene vrednosti.
– Oko 95 odsto aukcija je „namešteno“ za određene kupce, a oni kupuju na dug, kreditima banaka kojima upravlja bankarska oligarhija. Kupci preduzeća na vrlo sumnjiv način od njih dobiju pozajmicu od, na primer, 200.000 evra. Sa tim novcem uđu u preduzeće koje vredi 20 miliona evra. Kako im je dozvoljena kupovina na otplatu, kupci daju prvu od šest rata, posle nekoliko dana prodaju deo imovine preduzeća, namire dug banci, i krenu dalje da rasprodaju. Tako je, na primer, Fabrika aluminijuma „Nisal“ iz Niša prodata za svega 325.000 evra, iako, prema proceni UMA, vredi 61 milion evra, ili Robne kuće „Niš“, koje su prodate za tri miliona evra, a realno vrede 43 miliona evra – ističe Dragaš.
U UMA znaju za „biznismene“ koji su na početku privatizacije bili na korak od zatvora, danas se „raspadaju“ od novca, a da to ni poreznicima ni tužiocima ne bode oči.
