Tako sam upala u sam vrh bankarski i, bogami, dogurala do predsednika Upravnog odbora Anglo-jugoslovenske banke sa sedištem u Londonu i osnivačkim kapitalom od pet miliona funti. Bila sam predsednik deset godina i puno naučila od njih.
U osnivanju ove prve mešovite banke sa inostranim partnerima, mnogo nam je pomogao tadašnji direktor Barcladžs Bank, ser Antoni Tjuk, možda i zbog toga što mu je supruga bila Beograđanka. Onda sam radila na osnivanju LHB banke u Frankfurtu, koja se ovde predstavlja kao nemačka banka, a mi je osnovali, onda i Adria banke u Beču, pa smo imali CAB banku u Tadžikistanu. Krenuli smo u te zemlje, i u Kinu, pa u Japan… Tako je naše bankarstvo pokrilo ceo svet.
Mi smo u tom svetu već bili poznata institucija, važna u poznatoj i priznatoj državi. Tito je još imao određenu harizmu u svetu, oko njega su se vrteli mnogi iz raznoraznih razloga, kako ko i kako gde. A, ja sam imala visok položaj i obavljala važne poslove u to vreme uspona naše zemlje i razvoja moje banke. <đŽ>elela sam da budemo, za razliku od drugih banaka, prisutni u celoj Jugoslaviji, znači i u Sloveniji i u Hrvatskoj, da budemo prepoznatljivi. A oni su bili nepoznati i mi smo ih, kao Beogradska banka, preko ministarstva spoljnih poslova i Udruženja banaka, uključivali u razne zajedničke poslove u kojima se tražilo učešće u zajedničkom riziku. Radili smo i sa Slovencima i sa Crnogorcima, sa kojima imam mnogo lepih, interesantnih doživljaja, dok smo radili zajedno.
I princeza, ali – posle mene
Doživela sam ono što niko nije. Zapad je ipak Zapad, ima svoja čvrsta pravila. Tamo nije bilo žena na funkcijama koje sam ja imala. Ja sam bila direktor Direkcije za kreditne odnose sa inostranstvom, za poslove sa svetom i sa međunarodnim organizacijama. U mnogim zapadnim zemljama to je bila funkcija nedostižna i za muškarce, a kamoli za žene, nezamisliva za žene na Zapadu.
Jednom, u Londonu, trebalo je da potpišem ugovor. Predajem akreditive. Kažu mi da ću dobiti ugovor, da je za potpisivanje predviđen Bord room, sobi za konferencije. Ali, tamo ne može da uđe žena. Pravilo je da žena ne može da kroči u Bord room! Tamo nije ni bilo žena. Onda oni meni kažu da moramo otići u kafanu, da tamo potpišem. Ja kažem: „Ne. Zar da u kafani da potpisujem ugovor?! Imate li neku drugu mogućnost?“
Onda su oni držali svoj bord, Upravni odbor, i odobrili da, ipak, ugovor potpišem u njihovoj sali. Tako sam bila prva žena koja je ušla u tu isključivo mušku, direktorsku sobu.
Kada je, posle nekoliko godina, kod njih došao predsednik naše banke, dr Bora Jelić, profesor, pokazali su mu knjigu u kojoj je bilo zapisano da je prva dama koja je ušla u Bordroom bila Borka Vučić iz Beograda. Moj predsednik je bio vrlo ponosan i zadovoljan, naročito kada je pročitao da je druga žena koja je ušla u tu sobu bila princeza Aleksandra. Posle mene. To je i meni prijalo, iako sam bila na mnogo velikih konferencija.
Jugokrompir za američku vojsku
A šta sam ja bila? U poređenju s tim velikanima u zapadnim bankama – ništa, jedna mala bankarka koja je radila platni promet, ali sam u tom periodu srela i Rokfelera i Palmera iz Siti banke. Sve mi je išlo od ruke, dobro, mislim zbog mog pravnog fakulteta. Obrazovanje je tada bilo šire, kompletnije smo uvažavali međunarodne norme, međunarodno pravo. Sve je bilo drugačije, poštovalo se, postojala je velika disciplina u svim segmentima društvenog, ekonomskog i finansijskog života. U bankarstvu je to veoma važno.
Gotovo da nije bilo banke u svetu sa kojom nismo poslovali, a ja sam, stvarno, bila u žiži našeg bankarstva u periodu kada smo sticali međunarodni ugled i brzo se razvijali. Što je najinteresantnije, ja sam, za razliku od drugih naših bankara, bila mnogo povezana sa MMF-om, sa Svetskom bankom, mada je to formalno spadalo pod Narodnu banku. Pogodovalo nam je što su te međunarodne institucije htele da se upoznaju ne samo sa centralnom bankom, već i kako ona kontroliše poslovne banke, kako se razvija taj trend na poslovne banke.
U početku, nismo imali mnogo tih banaka, a posle smo se, naravno, razvili, u Investbanku, Jugobanku, tako da sam predstavljala jednu razvojnu banku, kakve danas nema. Naša banka je učestvovala u značajnim poslovima i izvozu. Bili smo poznati po šunci, na primer. Šunka i krompir. Tada je čitava američka vojska preko nas dobijala krompir, a mi smo ga naplaćivali od Amerikanaca. I nameštaj, imali smo tada veliki izvoz u zapadne zemlje.
Na stendbaju – u kupatilu
Imala sam, kao žena, mnogo zanimljivih doživljaja. U to vreme, recimo, žene u arapskom svetu nisu bile ravnopravne, nisu imale ni pravo glasa. Kao banka, imali smo mnogo poslova sa Kuvajtom i zemljama u razvoju. Radilo se i danju i noću, ne pitajte. Službeno sam, samo u Kuvajtu, boravila 96 puta. Ali, sve sam to radila sa lakoćom.
Prvi put sam imala probleme s njihovom vlašću kada sam otišla po garanciju, a oni ne priznaju naše garancije, traže da od još nekoga budu potvrđene. Otišla sam po bilans dole, pustili su me da čekam sat, a bio je Bajram. Nigde nikoga. Bila sam žedna. Kažem im to. Evo, mi ćemo vam ostaviti vode, tamo, u WC, idite da se napijete. Ja odem, napijem se vode. Prođe još sat. Kažem im: „Evo, ja sam iz te i te banke, prenesite vašem predsedniku i recite da sam ja dama koja više neće da ga čeka duže od jednoga sata.“
A ono vrućina, pedeset stepeni. Da ja njega čekam sat. Dođe vozač, da me vrate u hotel. Već smo bili blizu hotela, kad stiže poruka da se vratim. On se, naravno, izvini. Zapanjio se kad je video kakav je bilans moje banke. Vi ste u toj banci direktor za kreditne odnose? Ja kažem: „Da, ja.“ Pita me: „S kim radite?“ Kad je čuo s kim radim, odmah smo napravili posao i sve je bilo u redu. Tu sam ja, možda jedina od predstavnika svih drugih banaka, bila vrlo cenjena. A tamo žena ne može ni da uđe.
Soko se uplašio moje male plate
U Kuvajtu sam bila i kod emira, njegove ekselencije emira Sabaha al Sabaha, s jednom delegacijom, u vreme kad smo gradili… Šta smo to gradili, a da, ministarski kompleks, veliki. I aerodrom.
Desilo se da je prevodilac bio odsutan, pa sam ja pomagala. Emir je mislio da sam prevodilac. Ne, nisam, kažem, ja sam pomoćnik generalnog direktora Beogradske banke. čovek se zapanjio. Da li je to istina? – pita Žiku Kovačevića, bio je tada gradonačelnik Beograda i šef delegacije. Mi smo ga, u stvari, pratili u toj posetu, ja u ime Banke, i svi drugi. On, naravno, potvrdi.
Jedan od njih kaže, kao u šali, pokazuje sokola na emirovom ramenu: „Vidi onu pticu, kako je lepa, zlatna.“ Šta da gledam, gde će bankar da gleda pticu, kažem, i malo se smejemo. Emir me onda pita koju školu imam. Kažem, pravni fakultet. On se zapanji. Pita poznajem li nekoga u Kuvajtu, ja kažem koga sve poznajem, a on se opet zapanji, ne zna da mi je to sedamdeseti, osamdeseti put da dolazim u Kuvajt. Imate li vi platu kao vaš direktor? Kažem da imam veću. Koliko ste teški? Kažem, 57 kilograma, nisam odmah shvatila da misli na platu. Imate li akcije? – pita. Ne mogu da imam akcije. Kod nas uopšte nema akcija. Nama, činovnicima, su zabranjene akcije. Kako to? Objasnim mu. Pita koliko zarađujem?
Jao, šta ću sad. Kako da mu kažem – 200 dolara. Meni je to ogromno, ali šta je to njemu. Nisam htela da pomisli kakav sam to direktor kad me tako malo plaćaju? Kažem mu da imam veliki dodatak na znanje jezika, pošto moj direktor ne zna engleski, a imam i duži staž. Zato imam veću platu od njega za 200 dolara. I tako izbegnem da kažem kolika mi je plata. I u tom momentu, kad sam ja to rekla, soko skoči sa njegovog ramena i odleti u jedan ćošak.
To nas je sve uznemirilo, niko nije znao zašto je to uradio.
