Iako je mir vrednost koja je postavljena visoko na pijedestal svih vrednosti, rame uz rame sa slobodom, jednakošću i pravdom, čini se da mnogi ljudi ipak nisu spremni da se u ime mira žrtvuju, a pogotovo to nisu spremni da plate životom. Kada je o brdovitom Balkanu reč, čini se da su topovi i puške oduvek bili na većoj ceni jer priče o ratnim podvizima zauzimaju daleko više medijskog prostora od priča o podvizima mirotvoraca.
Da je tako potvrđuje primer vojne operacije Oluja i erdutskog sporazuma, odnosno mirne reintegracije. O čemu se više priča i piše? Svež primer je i nedavni slučaj profesora zagrebačke osnovne škole „Matija Gubec“ Marka Šolića koji je zbog statusa na svom Fejsbuk profilu u kojem kritikuje školsku ekskurziju u Vukovaru dobio opomenu pred otkaz.
„U autobusu sam, vraćam se s vođenja osmaša u obaveznu posetu Vukovaru, organizovano i plaćeno od strane države. I iskreno mi se povraća, a nije ni od autobusa ni od grozota u snimcima iz rata, nego od toga što pripremamo decu za novi rat…. O tome koji su bili uzroci balvan-revolucije ni reči, to pitanje se ne sme postaviti. O ubistvu Rajhl-Kira takođe ni reči, to je još jedna zabranjena tema…“ – napisao je, između ostalog, razočarani profesor i na sebe navukao veliki gnev dežurnih čuvara vrednosti i tekovina rata devedesetih.
Naravno, ovom svojom opaskom objavljenom na Fejsbuku, profesor nije „otkrio Ameriku“, samo je rekao ono što svi već znaju, a to je da rat u Hrvatskoj, iako formalno završen pre dve i po decenije, suštinski još uvek traje, samo to niko ne želi da prizna. Razlika je jedino u tome što su tenkove, topove i puške zamenile reči, podjednako ubojite i razorne, jer truju duše mladih naraštaja.
Ovih dana, tačnije prvog dana jula, navršilo se 28 godina od ubistva načelnika osječke policije Josipa Rajhla Kira koga je profesor Šolić s razlogom pomenuo u svom Fejsbuk statusu. Kir je bio čovek koji je u predvečerje rata devedesetih Hrvate i Srbe pokušavao da urazumi i odgovori od namere da se međusobno ubijaju. O Josipu Rajhlu Kiru nema ni pomena u udžbenicima istorije, o godišnjicama njegovog ubistva državne delegacije ne polažu venace na njegov grob, a na državnoj televiziji nema specijalnih emisija u kojima će na njega biti evocirane uspomene.
Iako bi, da je pravde, ime Josipa Rajhla Kira trebalo da bude slavljeno i isticano kao primer čoveka koji je u nevreme bio glas razuma, to se ne događa. On nije proglašen za junaka i o njemu se danas ne snimaju filmovi. Štaviše, ubistvo Rajhla Kira je jedna od tema iz poslednjeg rata koju treba izbegavati, kako je to i profesor Šolić zaključio.
Sve što se s Kirom dogodilo poznato je hrvatskoj, i ne samo hrvatskoj, javnosti. Poznato je i ko ga je ubio, i kako, i zašto, kao što je poznato i to da nalogodavci njegovog ubistva do danas nisu otkriveni. Zato je ovde i neću ponavljati, samo ću reći da ne treba da nas čudi što tog čoveka u Vukovaru, simbolu hrvatskog rata za nezavisnost, učenicima niko ne pominje. S pričama o Josipu Rajhlu Kiru, ili o Milanu Levaru, Srđanu Aleksiću i drugim ljudima koji su, vođeni idealima mira i ljubavi prema ljudima, izgubili živote, rat ne bi mogao da se prikazuje u crno-beloj verziji, nego bi dobio slojeve. To je nešto što onima koji žele da slika tog rata ostane što pojednostavljenija ne odgovara. S pričom o ubistvu Josipa Rajhla Kira prelomni događaji iz te prve ratne godine bili bi obasjani potpuno drugačijim svetlom i zahtevali bi drugačije tumačenje.
Da odmah budemo načisto, crno-bela slika rata nije nešto što je karakteristično samo za Hrvatsku. I ostale države koje su u njemu učestvovale gaje sličan narativ. Iako se verbalno sve zalažu za mir i dobrosusedske odnose svaka od njih krivca za sve što se dogodilo i dalje traži na nekoj drugoj strani umesto da raščisti sa svojim vlastitim grehovima i eventualnom krivicom. Sa druge strane, pričom o ratu najlakše obezbeđuju i učvršćuju svoje političke pozicije i potežu je uvek kada počnu da gube podršku naroda koji predvode.
Mir koji danas imamo svakako je bolji od rata, ali je pravo pitanje šta da radimo sa onima koji i dalje insistiraju na veličanju rata iako više nemaju neprijatelje koji su u stanju da ih ugroze čak i kada bi to hteli. Hoće li u nedostatku neprijatelja sa strane ti obožavaoci rata početi da nasrću na sebe same ili će neprijatelje početi da traže u redovima vlastitog naroda? Nešto slično se već događa. Imamo mir, a ne znamo šta s njim da radimo.
The post Mir sa kojim ne znamo šta ćemo appeared first on srbi hr.
