Kad smo bili mali, nadimak “svilena buba“ davali smo onima koji su za sebe mislili da su drugačiji od ostalih i da za njih važe drugačija pravila. Onima koji se nisu igrali sa ostalom decom i onima koji su, kad bi se igrali, bili tretirani drugačije.
“Svilene bube“ današnje Srbije su, u svakom mogućem zamislivom kontekstu i smislu, Radio televizija B92 i većina nevladinih organizacija koje su finansirane sa Zapada. Na njih ništa nije primenljivo, ni moral ni logika, a u najvećem broju slučajeva, ni zakoni Republike Srbije. Poslednji “biseri“ (ili “svila“) tako zaštićenih buba mogli su se videti u dešavanjima vezanim za nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova i svaki od njih pojedinačno dobar su primer za gore navedene tvrdnje.
Prvu nit svile u poslednjih desetak dana isplela je “svilena buba“ Nataša Kandić koja je svojim prisustvom u Skupštini Kosova dala podršku nelegalnom otcepljenju, čime se ogrešila o bitne stavke Ustava Republike Srbije, a verovatno i o nekoliko članova Krivičnog zakona. Ne mogu da budem siguran, ali moja je pretpostavka da je ona i dalje u Beogradu, mirna i spokojna, bez straha od sudskog poziva. Dosad nije imala problema sa zakonom, jer ju je isti uspešno tretirao kao zaštićenu vrstu, pa čak i onda kad je nasred glavnog trga prestonice ošamarila starca sa Kosmeta. Siguran sam i da mirno spava, jer je moral i empatiju odavno zamenila selektivnim tretiranjem zločina i selektivnim saosećajem za patnju. Za sprovođenje zakona se sasvim sigurno ne brine, jer je svesna svog statusa “svilene bube“ kojoj se sve može. Nedavno se povodom nje oglasila i međunarodna organizacija za zaštitu branilaca ljudskih prava Front Lajn, koja je pozvala vlasti Srbije da sprovedu istragu povodom pretnji upućenih njoj i da odgovorne izvedu pred lice pravde. Moram da priznam da za pomenutu organizaciju nisam čuo ranije. Postoje dakle organizacije za zaštitu ljudskih prava i postoje organizacije koje brane one koji rade u organizacijama za zaštitu ljudskih prava. Pretpostavljam da je sledeći korak formiranje organizacije za zaštitu organizacija koje se bore za zaštitu organizacija branilaca ljudskih prava. Kakve su to organizacije koje stalno moraju da se štite od nekoga? I koga oni brane od koga, kad i sebe moraju da stalno brane od nekoga? Sve same svilene bube koje bi da se igraju, a da se usput ne isprljaju.
Studentska unija Srbije je, deset dana nakon protesta koje je organizovala, a koji su predstavljeni kao “studentski protest“ iako su naišli na mali odziv, organizovala tribinu “Evropa nema altenativu“ u Medija centru. Prisutni novinari su naveli da nikad nisu videli brojnije obezbeđenje u Medija centru, u kojem su po prvi put navodno bili i policajci u civilu, a B92 navodi da je to bio prvi put da su u prostorije centra ušli i uniformisani policajci. Skup čija je osnovna teza bila “Evropa po svaku cenu“ postao je poznat po verbalnom duelu između urednika internet foruma “Srpski nacionalisti“ Nenada Vukičevića sa profesorima beogradskog univerziteta Srbijankom Turajlić i Ivom Viskovićem. Glavna teza koju je zastupala gđa Srbijanka (postoji li ovde ironija u imenu ili mi se samo čini?), zapravo je pitanje uredniku foruma zbog čega on, kao bivši engleski student, brani omladini Srbije da kao i on studiraju u inostranstu. Tako je ispalo da su studiranje u inostranstvu, vize i turizam, bitnije od Kosmeta, otimanja teritorije i pravde. Ispalo je da neko ko je studirao u inostranstvu više nikad ne sme da kaže ništa protiv Evrope, čak i ukoliko to govori u kontekstu priče da je Kosmet bitniji od studiranja i viza, kao da je svojim studiranjem u inostranstvu zauvek postao stanovnik Evrope koji je izgubio pravo na nacionalni identitet i na samo izjašnjavanje o tome.
Stavovi uvaženog profesora Viskovića su, neka mi se oprosti na izrazu (ali i on je zapravo eufemizam), smešni. čini se kao da se oni zasnivaju na tome “kako mali Perica gleda televiziju“. Prva teza kojom je pokušao da karikira protest protiv nelegalne vlade u Prištini, bila je podsećanje na televizijski snimak dešavanja ispred jedne od stranih ambasada. Na tom snimku jedan od demonstranata je skinuo patiku i u nemoćnom besu je tom patikom lupao po prozoru. Oštro oko gospodina Viskovića primetilo je da je marka te patike “nike“, pa je to iskoristio kao ukazivanje na paradoks da su antiameričke demonstracije izvedene od ljudi koji nose američku robu. Prvo, taj nivo razgovora i poređenja ne dolikuje profesoru univerziteta. Drugo, nažalost, malo je stvari koje prosečan čovek može da nosi u današnje doba, a da to nisu stvari sa nekim brendom, najčešće američkim. I treće, sasvim sam siguran da ama baš nijedan jedini demonstrant nije nosio ni američke “nike“ patike, ni bilo koji drugi američki odevni predmet. Sve što su nosili je ono što velika većina nas prosečnog sveta u Srbiji nosi, a to su jeftine kineske ili novopazarske kopije brendirane robe. Osim toga, ukoliko neko baš ne bi hteo da nosi ni kopije najki ni kopije neke druge firme, stvarno ne znam šta bi nosio?
Drugi stav je takođe bilo nešto što je profesor primetio na televiziji B92. Rekao je kako je video da su demonstranti koji su kamenjem gađali ambasade, pili laško pivo kojeg su kasnije bacili na zemlju. Sećam se tog snimka i znam da sam ga zapamtio kao potencijalno zlonamernog. Ne postoji snimak demonstranata sa laškim pivom, ukoliko je to uopšte bitno. Postoji snimak demonstranata i snimak, u jednom kadru, usamljene prazne limenke Laškog piva na pločniku. To pivo mogao je da popije i kamerman i da ga onda baci na zemlju, snimi i kasnije doda u montaži. Ni u jednom kadru nije snimljen demonstrant sa tim pivom u ruci, a siguran sam da bi takav bio snimljen i bez sumnje prikazan na pomenutoj televiziji. Ne bi se čekalo da se limenka baci.
Skup na kojem su izrečeni ovako ozbiljni argumenti obezebeđivalo je, prema tvrdnjama Aleksandra Vučića, oko tri stotine ljudi.
Pored spomenutih zaštićenih “svilenih buba“, u Srbiji je najzaštićenija Televizija B92. Zgrada ove medijske kuće bila je u noći protesta u Beogradu zaštićenija od zgrada ambasada. Nakon protesta, prema njihovom priznanju, na njihovu adresu počele su da pristižu brojne pretnje, a iste su upućivane i telefonom, o čemu su obavestili nadležne i pozvali na zaštitu. Ovu televiziju mnogi posprdno nazivaju i “Bee92“, “Ble92“, “Bastilja92“, “B52“… Ne bih da ulazim u analizu stavova koji se zastupaju na toj televiziji, ali bih želeo da ukažem na reakcije koje njihov program izaziva. Ukoliko već sami priznaju da primaju “brojne pretnje“, trebalo bi s razlogom pretpostaviti da oni koji ih upućuju nisu maloumni, izdvojeni pojedinci koji su van društva, čije je mišljenje neosnovano i koji su tek tako, odjednom, bez razloga, ničim izazvano i spontano odlučili da im prete i nadevaju razna imena. Pretnje svakako ne opravdavam, ali hoću da kažem da njih upućuju najagresivniji pripadnici društva i da oni ne samo što nisu izdvojeni pojedinci, nego su vidljivi, agresivniji deo velikog ledenog brega, brojne grupe ljudi koji imaju isto mišljenje, samo ga ne artikulišu na taj način.
Postavlja se pitanje kakva je smislenost postojanja televizije u državi u kojoj njen sadržaj ne odgovara tolikom broju stanovnika. Gledajući kako su CNN i ostale Zapadne televizije izveštavale o protestu i dešavanjima u četvrtak uveče, može se zaključiti da je CNN u tom kontekstu sasvim dobra srpska patriotska televizija kojoj bi svakako trebalo dati nacionalnu frekvenciju, samo ukoliko zatraže. Istu frekvenciju trebalo bi oduzeti Televiziji B92, i pored toga što u programu imaju i nekoliko kvalitetnih emisija. I to ne samo zbog očiglednog zlonamernog izveštavanja o događajima i jasnog davanja podrške određenim političkim grupacijama, mada je i to više nego dovoljno. Pravo na nacionalnu frekvenciju ne mogu da imaju oni mediji koji zastupaju stavove koji su suprotni stavovima većine stanovnika, i čiji stavovi iritiraju to stanovništvo. Etar nad Srbijom nije privatno vlasništvo, ni vlasništvo NVO, ni vlasništvo Soroša, nego pripada narodu Srbije, koji ima pravo da kaže šta misli o onima koji taj etar koriste. Ukoliko neka televizija treba da se štiti policijom od naroda kojem se obraća, onda se opravdano postavlja smislenost postojanja takve televizije, ili barem smislenost takvog uređivanja programa. Siguran sam da će jedna od ove dve stavke biti promenjena, verovatno ne odmah, ali će vremenom po prirodi stvari biti tako.
“Svilene bube“ iz našeg detinjstva nisu imale nikakvog uticaja na naše igre. Te klince smo svi mi blagonaklono trpeli, bez osude i negativnih emocija, prosto samo zato što su bili tu, uz nas. Oni nisu imali nikakav uticaj na igru klinaca, jer smo ih svi tretirali kao izdvojene i nedovoljno bitne. Današnje političke “svilene bube“ imaju daleko moćnije roditelje, koji ne trpe kad neko ne voli njihovo dete. Ta deca ne samo što nikad ne dobijaju zaslužene batine, nego imaju puno pravo, koje i koriste, da tuku drugu decu i da za to prođu nekažnjeno. Oni ne samo što utiču na političke igre, nego se trude da druge izbace iz igre, a pri tom za sebe i dalje čuvaju status nedodirljive “svilene bube“. Razliku je napravio novac, koji ne postoji u svetu dece, ali koji u velikoj meri određuje igre odraslih. Zbog toga će sadašnje stanje potrajati dokle god taj novac pristiže ili do trenutka kad veći novac bude počeo da pristiže i sa drugih strana.
