U protekloj deceniji bio je „srpski čovek“, a od 1999. nema nikakve veze sa Srbijom. Danas Danijel Šifer, poznati filozof i autor petnaest knjiga prevedenih na mnoge jezike, pa i na japanski, kad hoće da kaže nešto iz srca, izgovori to na – srpskom.
– Boli me Srbija! – ponovio je više puta.
Dodao je, takođe na srpskom, povodom proglašenja nezavisnosti Kosova:
– Sramota! Izdaja!
Iako je došao u Pariz samo na četrdesetak sati, odmah se javio dopisniku „Vesti“. Zamolio je da mu se prevede sa francuskog na srpski „vole i viole“, odnosno, da je Srbija „pokradena i silovana“. Šifer je poslednjih nekoliko godina žitelj jednog mestašca kraj Brisela, oženjen je kontesom Nadin Devit, kaže da je sazreo, ne stidi se da prizna greške mladosti, pa je čak zamolio:
– Hteo bih javno, i preko „Vesti“, da se izvinim Vojislavu Šešelju. Bio sam protiv njega, napadao sam ga i zbog toga žalim. Sada, kada je u Hagu, gde se sam predao, gde svojom žrtvom brani srpski narod, moram da kažem: „Veliki je čovek, veliki srpski patriota“.
• Ovo je vaš prvi intervju nakon desetak godina?
– Zaplakao sam kada je proglašeno nezavisno Kosovo, supruga mi je svedok. Tri meseca sam proveo na Kosovu za vreme NATO bombardovanja. Ubijena su mi dva velika prijatelja: po završetku Rambujea – Dragan Rajković, a u Prizrenu od NATO bombi poginuo je Nebojša Radojević, osam puta mi je bio pratilac na Kosovu. Tada sam i ja bio ranjen i dva meseca sam proveo na lečenju. Sada, kada sam video krađu Kosova, pomislio sam šta bi njih dvojica rekla. Pitam se kako se njihove majke sada osećaju.
• Šta vas je motivisalo da ustanete u odbranu Kosova?
– Bio sam i ostao antikomunista. U ovakvoj situaciji branio bih svakoga, i Slovenca, i Hrvata, i Albanca, da im se desilo ovo što se dešava Srbima sa Kosovom. Ne govorim to kao Danijel Šifer, govorim kao filozof, humanista i čovek koji brani pravo, poštenje, svetinju. Dao sam Srbiji deset godina života, od 1992. kada sam sa Vizelom oslobodio kamp Manjača, potom sam se borio za Srbe u Bosni, pa za Kosovo.
Autogol Evrope
– Srbiji su ranjeni duša i srce. To je velika nepravda. Amerika i Evropa su joj ukrali Kosovo. To je isto kao kada roditeljima otmu dete. Srbima su govorili: „Glasajte za Tadića, glasajte za Evropu, za modernizaciju“, a kada su predsednički izbori završeni, onda im je nekorektna Evropa zarila nož u leđa. Kosovo je autogol Evrope.
• Poznavali ste Miloševića, šta mislite o njegovoj politici?
– Pričao s njim u četiri oka. Radio je on i dobre stvari, ali i neoprostivo grešio. Razočarao me 1999. godine kada je NATO „bušio“ Srbiju, nije tada smeo da kapitulira, da je izdržao još jednu ili dve sedmice, bombardovanje bi bilo prekinuto i Rusija bi intervenisala. Tolike žrtve su bile uzaludne, jer je Milošević Kosovo predao NATO-u.
U svetinje se ne dira
• Kako ocenjujete delovanje političara u Beogradu?
– Apsolutno se slažem sa Koštunicom, koji je nakon što je ratni zločinac Tači, koji bi morao da bude u Hagu, proglasio nezavisnost Kosova, rekao da je ta deklaracija logičan nastavak NATO bombi. činjenica je da je oduzeto 15 odsto teritorije jednoj zemlji, što je totalno neprihvatljivo.
• Napominjete da su, prilikom jednostranog proglašavanja nezavisnog Kosova, učinjene tri greške?
– Prva i najteža je protiv istorije, protiv pamćenja Srba, protiv srpske religije, protiv onoga za šta suse žrtvovali. Kosovo je istorijsko, ideološko, kulturno, teritorijalno srpsko, baš kao što je Jerusalim za Jevreje, Vatikan ili Sveti Petar u Rimu za katolike ili Lurd Notr Dam za Francuze. U svetinje se ne dira. Sva prava su pogažena. Bez zajedničke deklaracije, bez, na primer, saglasnosti Španije, Evropa je podeljena. Evropska unija treba da bude složna. Ovo je strašna diplomatska greška, koja će izazvati domino-efekat.
Filozof, humanista, publicista, bivši srpski zet
• Danijel Šifer je rođen 1957. u Liježu u Belgiji od oca Italijana, prvo katoličkog, pa protestanskog sveštenika i majke Jevrejke. Otac mu je podario prezime Salvatore (na italijanskom spasitelj), a od majke je „pozajmio“ prezime Šifer. Diplomirao je filozofiju u Liježu. Predavao je savremenu književnost i modernu civilizaciju u Milanu.
• Prvi put u Srbiju stigao je 1992. da bi za pariski „Ekspres“ intervjuisao Dobricu ćosića, tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije. Poželeo je da objasni svetu da Srbi nisu jedini krivci u građanskom ratu na Balkanu. Naredne godine je izjavio: „Moj zahtev pred jugoslovenskom i srpskom vladom je da mi daju neku vrstu mandata, faktičkog autoriteta da zastupam srpski narod u svetu, pred EZ, parlamentom u Strazburu i međunarodnim strukturama koje odlučuju o sudbini tog naroda, sramno i nepravedno.
• Uoči NATO bombardovanja SRJ celom Zapadu je rekao: „To nema smisla“, zbog čega su ga istukla dva Šiptara, usred Pariza. Rat je proveo u Srbiji, sedam puta je išao na Kosovo, gde je ranjen u ruku.
• Sa italijanskom kontesom DŽini Viskonti živeo je nevenčano osam godina, do 1993. i upravo ga je ona, kao veliki prijatelj Srba, 1992. prvi put dovela u Jugoslaviju. Voli uvek da istakne da je ova dama bila važan deo njegovog života, kao i da joj duguje ljubav prema Srbiji.
• Bio je oženjen čačankom Danijelom, sa kojom ima 14-godišnjeg sina Aleksandra, koji živi u Luksemburgu. Viđaju se često i svakodnevno se dopisuju preko mejla. Sada je u braku sa kontesom Nadin Devit.
• Autor je „Rekvijema za Evropu“, „Dnevnika srama“ i „Vremena buđenja“, u kojima su sabrani članci o prilikama u Jugoslaviji, uključujući i polemiku sa Bernarom Anri Levijem, kao i „Biografije Umberta Eka“. Objavio je i knjigu „Philosephie de Emmanuel Levinas“ , a ovih dana iz štampe izlazi „Philosophie de Danbdžsme“ . U oktobru će objaviti delo „Filozofija o Oskaru Vajldu“.
• Šta bi sada trebalo uraditi?
– Svi Srbi i njihovi prijatelji danas moraju da budu ujedinjeni u odbrani pamćenja i dostojanstva. Zbog toga sam odlučio da se još jedanput medijski borim za Srbe koji su od svih nepravedno izdati. Kosovo je i moje, borio sam se za Kosovo, život rizikovao za Kosovo. Kosovo je sveta zemlja, a u svetu zemlju se ne dira.
• Kakve su vaše prognoze kada je reč o ovoj bolnoj temi?
– Mogu Srbi pobediti, diplomatski! Milošević je imao vrlo lošu diplomatiju i lošu politiku, ali on često nije imao drugog izbora. I danas je teško naći taj izbor. Tadiću i Koštunici je nož pod grlom, saterani su u ćošak kao miš ispred mačke. Za Srbiju bi bilo dobro da ima veliku naciju koja će je štititi. Nažalost, danas se Kina bavi Olimpijskim igrama. Ostaje da se veruje u Rusiju.
• Šta nedostaje Srbima?
– Mudrost! često su u pravu, ali to ispoljavaju na brutalan, neumeren način. Danas su Srbi sami. Postavljaju li sebi pitanje Srbi: „Zašto se celisvet odvaja od nas? Zašto su nas Crnogorci napustili? Zašto nas je, nakon deset vernih godina, Šifer napustio?“. Srbima nedostaje samokritika.
• Izjavili ste svojevremeno da su vas Srbi izdali?
– Uprkos bolu koji su mi Srbi naneli, jer su me izdali, hoću da se borim i branim univerzalni princip. Za vreme Miloševića nisam smeo sve da kažem, često me je njegov režim zloupotrebljavao. U to vreme u Evropi sam bio satanizovan, a u Srbiji korišćen. Nikad nisu shvatili nijanse mojih diskusija, karikirali su me, a za vreme moje poslednje posete Srbiji, izdali su me, izmislili su neverovatne degutantne priče, jer sam predstavljao opasnost, jer sam bio voljen od naroda, jer sam simbolizovao slogu. I to nije bilo delo Miloševića i Šešelja, već drugih partija.
• Kada ćete opet u Beograd?
– U Srbiju bih jako voleo da idem, pogotovo sada, u ovom, za sve Srbe, teškom i bolnom trenutku. Želeo bih posebno da idem u Mitrovicu i budem s tim ljudima. Ali, nikako ne želim da, kao ranije, upadam u slične zamke i avanture. Neću da dozvolim da me bilo ko koristi i da mi podmeće. Ići ću, ali ću morati da budem veoma obazriv.
