Novi standardi o radu staračkih domova u Australiji, čija je primena zvanično počela ovog meseca, uveli su obavezu da ustanove za brigu o starim licima posebnu pažnju posvete osobama koje su entički ili kuturološki različitog porekla.
Veliki broj starčkih domova u Australiji sve češće zapošljava osoblje koje pored engleskog govori i neki strani jezik, a sve kako bi poboljšali usluge osobama sa neengleskog govornog područja.
Kada je kod 87-godišnje Nevenke Kotur iz Perta dijagnostikovana Alchajmerova bolest, njena porodica je, ipak, odlučila da nastavi brigu o njoj kod kuće umesto da je smeste u starački dom. Bili su zabrinuti da pogoršanjem njenog zdravstvenog stanja, starica koja sve više govori samo srpski jezik, neće moći da komunicira sa zaposlenima u staračkom domu na engleskom jeziku.
– I ono malo engleskog jezika što je znala, baka je sada potpuno zaboravila – kaže njen unuk Ozi Kotur za program Radio-televizije SBS
. – Ne verujem da bilo ko može da se brine o baki bez znanja srpskog jezika. To nije moguće zbog zdravstvenog stanja u kojem se nalazi.
Baka Nevenka Kotur je ranije mogla da se snađe u Australiji na engleskom jeziku, ali kao i većina migranata kojima taj jezik nije maternji, zbog posledica dimencije počela je da govori samo srpski, a engleski da zaboravlja.
Njen posvećeni unuk Ozi, inače student, odlučio je da svoje slobodno vreme posveti brizi o baki.
– To je veoma važno. Mislim da je komunikacija na srpskom jeziku za nju najvažnija. Postoji još jedan razlog zbog čega sam ovde sa njom. Ukoliko dođe paziteljka koja ne govori srpski jezik, nema načina na koji će ona moći svoj posao da uradi pravilno. Možete za samo pola sata da primetite na izrazu lica moje bake, kada neko ne govori sa njom na srpskom. Njeno ponašanje se menja, ne zna šta se događa oko nje – objašnjava Ozi Kotur.
Problem koji ima baka Nevenka iz Perta sličan je mnogima kroz koje prolaze porodice migrantskog porekla sa starijim članovima. Marija Popović iz Perta kaže da se kaje što je svog oca Antuna Andrijića smestila u starački dom kada je kod njega dijagnostikovana demencija. Verovala je da će mu tamo biti pružana najbolja moguća nega, ali se njegovo zdravstveno stanje naglo pogrošalo od kako je brigu o njemu preuzeo dom.
– Kada sam otišla da ga posetim više nije mogao da govori. Bio je razuman i uprkos simptomima bolesti ponekad je bio i lucidan. Međutim njegovo zdravlje se drastično pogoršavalo, pa je izgubio razum – kaže Marija Popović za SBS.
Antun Andrijić je ubrzo preminuo, a njegova kćerka Marija uverena je da zbog nemogućnosti da njen otac komunicira na svom jeziku bila presudni faktor u pogoršanju njegovog zdravlja.
– Obično bi im govorio da treba da ide u toalet, ali oni to nisu razumeli jer ne znaju hrvatski. Osoblju sam govorila „on ne može da vas razume, ima demenciju. Napravite male kartone i na njima napišite značenje određenih reči, pa će tako moći da vam kaže da treba da ide u toalet“ – rekla je Marija.
Od 1. jula u Australiji su počeli da se primenjuju novi standardi o načinu pružanja usluga namenjenim starijim osobama. Ustanove koje primaju sredstva od Komonvelta, dužne su da primenjuju osam standarda u kojima se reguliše njihov rad i način na koji moraju da odgovore na potrebe starijih osoba. Standardizacija je uvedena kao odgovor na zabrinutost u javnosti, posle kontrole Kraljevske komisije o ozbiljnim propustima u radu ustanova za brigu o starima. Oni koji su zaposleni u ustanovama za lica sa kulturološko specifičnim potrebama, posebnu pažnju sada posvećuju Australijancima migrantskog porekla.
– Prema novim standardima, ne samo da su uveli obavezu praćenja rada, već i uslovljavaju da se pružaju specifične usluge starijima na stranim jezicima – kaže Mari Gurgon iz konsultantske agencije Fortis, koja pomaže u primeni novih standarda.
– Ukoliko stanari u domu ne mogu da komuniciraju, to će se drastično odraziti i na njihovo zdravlje i može da dovede do potpune izolacije. Poznato je da su usamljenost i izolacija najveći uzročnici smrti kod osoba starijih od 65 godina.
Neophodna bolja obuka, ali i prevodioci
Federalna vlada je nedavno finansirala program kulturalne raznolikosti među pružaocima usluga za starije, ali su najavili i strože kontrole rada ustanova koje pružaju usluge za starije migrante.
– Obuka radnika je od izuzetne važnosti, takođe i potreba da se u radu domova sve više koriste usluge prevodioca i tumača – kaže Mari Gurgon iz Fortisa.
Lošija nega zbog nepoznavanja jezika
Marija Popović smatra da ni veliki uloženi napori i želja osoblja da pomognu starima, nije dovoljna ukoliko ne poznaju jezik starijeg lica o kojem se brinu.
– Smatram da se trenutno pruža lošija nega u staračkim domovima za osobe koje ne govore engleski jezik, bez obzira na to odakle su poreklom. U domovima radi mnogo stručnog osoblja, koje želi da pruži najbolju negu, ali problem je što stari ne mogu da ih razumeju – kaže Marija.
Negovateljica koja govori pet jezika!
Iako se Kraljevska komisija fokusirala na nedostatak ustanova i usluga namenjenih starijama sa specifičnim potrebama, postoji veliki broj onih koji pružaju takve usluge migrantima širom Australije. Među njima je i starački dom MDžVISTA
u Balkati na severu Perta. Jedan od glavnih prioriteta im je da spreče izolaciju starih koji ne govore ili slabo znaju enegleski jezik.
Stanka Čiča je punih 16 godina zaposlena kao negovateljica u ovom staračkom domu u Pertu, još od kako je 1998. godine sa suprugom, dvoje dece i jednim koferom u ruci došla iz bivše Jugoslavije.
– U Jugoslaviji sam bila registrovana medicinska sestra, ovde sam morala da počnem da radim kao čistačica, a zatim sam išla ponovo u školu da bi dobila diplomu za rad u staračkom domu – kaže Stanka za SBS.
Ona govori čak pet jezika, a pored srpskog i engleskog zna i italijanski, nemački i makedonski. Često na tim jezicima govori sa stanarima u domu.
– Ukoliko ne znam neki od tih jezika, tu su kolege da priskoče svojim znanjem. Stanari su više nego srećni zbog toga. Uz to, ovde dolazi veliki broj volontera koji govori druge jezike. Imamo blisku saradnju i sa etničkim zajednicama i grupama, organizuju se aktivnosti i društveni događaji – kaže Stanka Čiča.
Stanka, međutim, ne krije da je razočarana zbog negativnosti koja je prisutna u medijima o zaposlenima u staračkim domovima. Uverena je, ipak, da organizacija u kojoj je zaposlena i novi standardi o radu staračkih domova mogu da promene tu sliku.
– Svima nama je žao kada vidimo negativnosti koje se dešavaju. Svi se trudimo da pružimo najbolju negu. Naravno, uvek ima mesta za poboljšanja. Odlično sarađujemo sa porodicama, svaku primedbu prihvatamo, a naša uprava je tu da nam pomoge da popravimo nedostatke. Ukoliko rešite problem dok je još u začetku, nikada neće postati veliki – poručuje Stanka.
Чланак Borba protiv usamljenosti се појављује прво на Vesti online.
