OD SIROMAŠNE DEVOJčICE DO BANKARSKOG DIVA
Meni baš ništa ne treba. Imam sve. Imam čak i grob. Stvarno mi ništa ne treba
Ja stvarno nisam želela da budem poslanik, da idem u parlament. Prva me je zvala Stranka penzionera. Dopadao mi se njihov program, ali sam smatrala da bi bilo bolje da nastupe sa nekom strankom koja ima isti program, inače bi se ti glasovi podelili, tako da ni jedni ni drugi ne dobiju koliko bi mogli zajedno. A uopšte i nisam bila raspoložena da ulazim u politiku. Odbila sam, rekla sam: To mene ne interesuje. Posle me zvalo još nekoliko njih, hajde da ih ne imenujem, a bilo je i onih koji me nisu želeli, pa sam odbila da uđem ma u koju stranku, da bih bila poslanik.
Tada su kod mene došli iz SPS, bilo je pet-šest, ljudi koje dobro poznajem, među njima i njihov novi predsednik Ivica (Dačić) i Slavica đukić-Dejanović. Došli su sa istom namerom – da me uključe u kampanju, da budem poslanik. Rekla sam im: Pristajem da idem u kampanju, a da budem poslanik, to me uopšte ne interesuje. Dala sam maksimalan otpor.Stvarno sam u tom momentu smatrala, šta će to meni sada? Stara sam i sve ostalo i tako dalje.
Ali sam im rekla: Ako se gleda vaš program, smatram da je dobar, podržavam ga. Jeste, program SPS mi odgovara, zato što je to socijalni program, a ja sam za socijalni program, ja sam patriota. Na kraju, borila sam se za našu zemlju i, prosto, moram da ostanem do kraja dosledna. Ali da budem u SPS, da budem član, to stvarno ne mogu i ne želim. To mora da bude jasno. Ne samo zbog godina.
I, kad su svi ponovo došli kod mene i rekli da im treba neko za bankarstvo, da im baš žena treba za bankarstvo i da li hoću da budem poslanik, prihvatila sam. Zato što je to njima bilo potrebno, ali bez ikakve ambicije s moje strane. Jer, meni baš ništa ne treba. Imam sve. Imam čak i grob. Stvarno mi ništa ne treba.
Tu je i pitanje sukoba interesa
I od ovog društva ništa ne tražim. Ni imunitet. Šta da vam kažem, ne treba mi ni neka materijalna pomoć, ni ta mizerna plata. Zadržala sam svoju penziju, ali primam neku razliku. Ta plata je sada oko 84 hiljade, ne znam sad tačno. Uglavnom, ja primam svoju penziju, a razliku dobijam od njih.
Imam dosta posla, a glavni razlog što sam se pojavila u novinama bilo je selo. Fond za mlade poljoprivrednike je vrlo lepo krenuo otkad sam u Skupštini. Mnogo me više primaju. Imamo skroman tim, pokušavamo da stvorimo nešto, da pokrenemo u ovoj grani koja je potpuno zapostavljena i u kojoj država ne postiže prave efekte. Bar ih za sada nema. Pokrenuli smo mnoge stvari, primaju me svi ambasadori koji su zainteresovani za naše selo, za naš izvoz. Mogu da pohvalim naše odnose sa Libijom, sa Kinom i, naročito, sa Rusijom. Imamo već prve, početne rezultate, svi nas podržavaju i mislim da to treba koristiti.
Političar sam u onoj meri u kojoj treba da sledim politiku stranke na čijoj sam listi. Ja jesam na listi SPS i nikada ne bih bila na listi koja ne radi demokratski. Evo, na primer, kada je izabrana državna komisija za reviziju, Savet te komisije, izabrani su sve sami partijci. Prvo, time se krši zakon, pošto se uzimaju samo oni iz partija vladajuće koalicije, DS, DSS i G17, a stručnjaci se zapostavljaju. Drugo, krši se i osnovni zakon, jer svi oni su državni funkcioneri, pa se postavlja i pitanje sukoba interesa.
Ponosna sam na svoj život
Vrlo sam ponosna na sebe, na svoj život. Retko ko je doživeo ono što sam ja doživela, i kad gledam samo pozitivnu stvar u životu. Imala sam velike probleme, mnogo teže od svega ovoga što sada svi imamo, imala sam tragedije u porodici od kojih nema većih, kad pogledam koliko me to prati kroz život. To se ne zaboravlja.
Naravno da to utiče na mene, ali sam ponosna da, uprkos svemu što me u životu pogodilo, i sada mogu još nešto da uradim. Ponosim se kad mi dođu moji seljaci, ponosna sam kad razgovaram sa strancem koji hoće da našu zemlju, zajedno sa nama, podigne na viši nivo, kada naše cveće ide u Holandiju, kad je naša omladina kao to cveće.
Ponosna sam kad vidim da seljak sedne za kompjuter i počne da radi. Ja kad sednem za kompjuter mislim da je to vrlo fina igračka za sve. Više čitam preko kompjutera nego što čitam novine. Naš Fond za mlade poljoprivrednike je kompjuterizovan, imamo sve na Internetu, tako da sam, ipak, optimista. Mislim da će i ova hajka proći, sigurno, ali tekkada usvojimo završne račune svih poslova, da kažemo, ove vlasti.
Malo je koja vlada tako neozbiljna, kao naša, prema instituciji revizora. Smatram da ćemo tek onda kada se uspostavi kontrola, kada, po završnom računu, budemo znali šta je ušlo u ovu zemlju i po kom osnovu – po osnovu poreza, privatizacije, po osnovu drugih prihoda, tek ćemo onda znati da li se poklapaju prihodi i rashodi, da li je baš tako kako se ova vlada hvali. A svi znamo da nije baš sve tako. Treba da vidimo šta ova država ima.
Ali, valjda će nam krenuti nabolje. Ja mislim da ova vlada, odnosno skupština, to neće doživeti, ali sledeća hoće, možda. Polažem velike nade u mlade, bez obzira da li su u selu ili u gradu. Jedino što je i ta omladina u ovom periodu bila, kako da kažem, korumpirana, od raznih međunarodnih nevladinih organizacija, tako da rade za te organizacije, a ne za svoju otadžbinu.
Japanci su mi bili zvezda vodilja
Mnogo sam o tome razmišljala, što je stariji, čovek više razmišlja, i mislim da ovaj Fond za mlade poljoprivrednike može mnogo da pomogne. Osnovala sam ga sa velikim žarom, imajući na umu i svog dedu, Mucića, koji je bio uspešan seljak, narodni poslanik. Taj Fond može da omogući da se ostvari san mnogih naših mladih seljaka kojima nedostaje obrazovanje, samo da su malo školovaniji, malo više obrazovani što se tiče novih tehnologija, kvalitetnog načina života.
Eto gde bih ja mogla da dam neki doprinos, da sve što imam posvetim tome. Mislim da sam u tome uspela. Zvezda vodilja su mi bili Japanci. Mnogo sam studirala kako drugi to rade. Imala sam ideju da sve ovo ostavim Beogradskoj banci, da posle moje smrti to bude misija Beogradske banke. Ali, videli ste šta se dogodilo sa tom našom najvećom bankom, jednom od najvećih banaka, koja je danas neopravdano u stečaju. Ispada da je dobro što to nisam uradila u to vreme.
Subvencije ne koriste seljaci već posrednici
Što se sela i mladih seljaka tiče, zalažem se da i mi koristimo model Japanaca. Sve što imamo na selu ne možemo da izgubimo. To je, da tako kažem, ono što nam je Bog dao. I šteta je da jedna ovakva zemlja, koja ima zdravu hranu, to ne iskoristi. Mi smo država koja ima zdravu vodu, ima zemlju, ima mnogo, mnogo mogućnosti za bolji život svojih stanovnika, svih građana. Želja mi je da taj moj Fond ojača, da se stvore mogućnosti za kapitalizaciju Fonda. Sve što sam dala, spremna sam da dam još više, samo da Fond pretvorimo u jaku finansijsku instituciju koja će doprineti obnovi sela – dodeljivati stipendije i nagrade, veće nego što je traktor, ono što je selu potrebnije.
Japanci su prvi koji su u tome uspeli. I u našoj zemlji su oročili milion dolara za dopunsko školovanje i specijalizaciju mladih naučnih, univerzitetskih radnika.
Mislim da je to veoma dobro. Zašto ne bi i seljaci imali tako nešto? I da do kraja veka, što se kaže, leka i veka, seljaci imaju jedan fond iz kojeg će mladi dobijati stipendije.
Pogledajte kako je danas. Privilegije koje imamo, subvencije selu, to više koristi trgovac i posrednik nego proizvođač. A treba da je obrnuto. To mi je neostvarena želja, a da li ću stići da je ostvarim, ne znam. Videćemo. Još imam snage, energije, to mi je u genima.
Ja sam čovek koji ima princip: Dok radiš, živiš. Dok radim, dok sam živa i dok mogu da pomognem, pomoći ću. Kad ne budem mogla… Pa, to sam sa sobom razrešila.
