Polača je od Knina udaljena nekih petnaestak kilometara. Selo je veliko i deli se na Malu i Veliku Polaču, Podinarje i Turić. Nalazi se jugoistočno od Knina, u podnožju planine Dinare. U njenom okruženju na istoku je Kijevo, na jugu Markovac, Riđane i Orlić, na zapadu Biskupija i Topolje, na severozapadu Bralovci i Golubić, a na severu su bosanska sela.
U ovom selu ili skupu polačkih sela, podno planine Dinare, pre poslednjeg rata, prema rezultatima zvaničnog popisa, živelo je 1577 pravoslavnih Srba.
– Ovo selo je, možemo reći, sastavljeno iz više sela. Od poslednjeg rata broj stanovnika je deset puta manji. Danas je na Polači svega 160 ljudi, koji žive u sedamdesetak domova. Neko je tu pola godine pa zimuje kod dece, a neko čitavu godinu. Ljudi se većinom bave stočarstvom. Selo nažalost nema vodu iako se nalazi na magistralnom putu koji Knin spaja sa Splitom. U susednom selu Kijevu ima vodovod, u Kninu ima vodovod, ali na Polači, koja je između Knina i Kijeva, nema vode, tako da to u mnogome otežava život ovdašnjeg stanovništva – kaže nam sveštenik Stanko Antić.
Baka Marica Radulović ima osamdeset i osam godina. Upamtila je ova krepka starica mnogo toga, i dobra i zla.
– Kada sam ja bila dete bilo je naopako. Bilo je mnogo gladi, bilo smo bosi. Sve se pravilo i nosilo od vune, i džemperi i čarape. Ali, ovce su tada bile slabe, ne kao ove danas. Ovde su uvek tokom leta bile velike vrućine, pa kada rodi kukuruz mi oživimo. Jeli smo svo šumsko voće, drenjine, murve, kupine ili vinjike. Nismo gledali ni da li je zeleno ili zrelo. Po ceo dan smo bili napolju, radili, pomagali. U svakoj kući bilo je puno čeljadi, a svako je imao svoj posao. Deca nisu bila pošteđena rada. U našoj kući bilo je više od trideset članova, pa su se podelili tek kasnije. Posle su deca bila u jednoj kući, a odrasli u drugoj. Ipak, iako nas je tada bilo mnogo, ljudi su se međusobno daleko više poštovali, lepo su se slagali. Onda je u svakoj kući bio starešina, pa kako on naredi tako svi rade. Starešina je brinuo o svemu, ne zapostavljajući interese doma kojeg je vodio. Niko mu nije protivrečio, svi su ga poštovali. Tako je to tada bilo, a danas je sasvim drugačije. U Polači je uvek bio problem što nismo imali vode, nismo imali drva. Po vodu se išlo nekoliko kilometara, u kanjon Krčića. Ljudi su tada vukli vodu na leđima, u vučijama – priča baka Marica, prebirajući svoja još uvek živa sećanja na Polaču njenog detinjstva, na vreme koje je prethodilo Drugom svetskom ratu, u kojem su stradali brojni Polačani.
Tek posle 1945. godine u selu se počeo osećati napredak, život je postao podnošljiviji.
– Posle rata je bilo bolje, iako je u početku sav taj napredak išao dosta sporo, naročito zbog toga što je bilo mnogo siročadi, jer su im očevi tokom rata poginuli. Gladna deca hodala su po selu, tražila bilo kakvu voćku da pojedu ne bi li utolili glad. Bilo je teško. Prosjaka je bilo puno, a mi smo gledali da im damo koliko možemo. Nije to bilo dovoljno, ali nismo dali da odu praznih ruku. Tada je i šaka brašna bila mnogo. Bilo je mnogo sirotinje i siročadi, ali vremenom je postalo bolje. Otvarale su se fabrike, kroz selo je prošao put, počeli su autobusi ići kroz selo, kasnije je uvedena struja, pa se živelo neuporedivo lakše i bolje – priseća se baka Marica.
Izgradnja puta i dolazak struje prekretnica u razvoju sela
Slična sećanja ima Koviljka Radulović iz Male Polače, čije uspomene na negdašnji život na Polači ne blede uprkos protoku vremena, koje je u ovo selo donelo i odnelo mnogo toga.
– Kada sam je bila dete, a to je bilo vreme nakon Drugog svetskog rata, mogu reći da se živelo ne skromno, nego siromašno. Takvo stanje se održalo do sedamdesetih godina. U to vreme malo ko je išao u srednju školu, već se obrazovanje završavalo, najčešće, završetkom osmog razreda. Živelo se od poljoprivrede i stočarstva, a eventualno je neko odlazio u inostranstvo, ili je neko od građevinskih radnika povremeno odlazio iz sela. Početak sedamdesetih godina u selo je doneo izvesni napredak. Došla je struja, počeo se graditi put Knin – Split, koji danas prolazi kroz selo. Tako je Polača počela da oživljava. Tada je poneki muškarac iz sela odlazio na školovanje u Zagreb i Beograd, a potom i u Sloveniju, ali se i oni, nakon završetka izgradnje magistralnog puta, vraćaju u rodno selo. Tada su se u selu, pored starih kamenih kuća, gradile i novije kuće, čime je selo dobilo i neki noviji izgled. Otvarale su se fabrike u Kninu, pa je veliki broj meštana, uglavnom muškaraca, dobio priliku za posao u neposrednoj blizini. Nije se zavisilo samo od poljoprivrede i stočarstva, već su to zapravo bile samo dopunske delatnosti, koje su ipak predstavljale dodatan izvor prihoda. Bilo je takvo vreme u kojem nije bilo uobičajeno da ženska deca, nakon osnovne škole, nastavljaju srednjoškolsko obrazovanje – priča Koviljka Radulović koja je među prvima u selu završila srednju školu i to u Splitu, što je tada bio veliki iskorak.
Izgradnju puta i dovođenje električne energije u selo Koviljka smatra prekretnicom u životu Polače i Polačana. Do tada je, kako sama kaže, sve bilo gotovo isto kao u minulim vekovima. Od tada seljani Polače žive sasvim drugim životom, iako sećanje na život pre toga još uvek živi u polačkim pričama, koje i ona danas prepričava, da bi se i sama podsetila na svu muku ondašnjeg života, kada gotovo ničega nije bilo dovoljno.
– Živelo se od malo zemlje i malo stoke, jer ovakav krški kraj nije čoveku mogao ništa više ni pružiti, novca tada niko nije ni imao, jer niko nigde nije radio da bi novac mogao doneti kući. Živelo se samo od onoga što se, teškom mukom, proizvede. To je bilo sve. Najteže je bilo za vodu, jer je potok Krčić podaleko, pa su se mahom, dok se moglo, koristili otvoreni bunari, takozvane lokve. Naročito je bilo teško ženama, jer je obaveza bilo mnogo, dece je svako imao dosta, a uslovi su bili jako teški – objašnjava Koviljka, sećajući se svojih ženskih predaka, čiji je život, od rođenja do groba, bio izuzetno surov.
Škola i crkva svedoci bogate istorije
Polačani su i u poslednjem ratu izbegli sa svojih vekovnih ognjišta. Ipak, vođeni nostalgijom, željom da nastave život tamo gde su stali 1995. godine, neki od njih su se i vratili, ali ovo selo ne liči na ono pre rata. U selu je danas samo osmoro dece, a stanovnika je deset puta manje nego pre trideset godina. Takva je sudba ne samo Polače, nego svih većinski srpskih sela u ovom delu Dalmacije.
Škola u Polači je sagrađena 1800. godine, kada počinje i njen rad. U ovoj školi i selu, sve do 1941. godine pominjala se „bukvica“, odnosno bukvar Dositeja Obradovića. Škola u početku nije bila obavezna. Prvo je imala četiri razreda, a između 1920. i 1941. imala je šest razreda. Do tada je školovanje učenika u ovoj školi trajalo četiri godine, a od 1920. godine nastava je za svaku generaciju trajala šest godina. Početna dobrovoljna škola postala je obavezna od 1927. godine. Međutim, na molbu i zahtev roditelja, i posle 1927. godine učenik je bivao oslobođen od školovanja. Odluku o nepohađanju donosio je učitelj.
U periodu od 1925. do 1941. škola je imala do 180 učenika. Sagrađena je od kamena, imala je jednu učionicu, hodnik i dvosoban stan sa kuhinjom, za učitelje. Sve pod jednim krovom. Klupe u učionici bile su u dva reda. U klupi je sedelo po šest učenika. U početku, škola je imala samo jednog, a posle 1930. godine, dva učitelja. Nastava je bila mešovita. Za prvi i drugi razred u jednoj, a za treći i četvrti razred u drugoj smeni. U školi su održavani i časovi veronauke. Imala je dva školska dvorišta, međusobno spojena, velika oko jedan hektar, sa više oraha, zasađenih u redove. U školskom dvorištu se nalazila i školska gustjerna pitke vode za decu, učitelja i sveštenika. Posle 1955. godine u Polači je otvorena još jedna škola za decu Male Polače u Radulovićima, a jedna u Podinarju i u zaseoku Mirkovići.
Gavrilo Princip poreklom je iz ovog sela
Polački Srbi naročito su ponosni na hram Svetih Apostola Petra i Pavla, koji je sagrađen davne 1458. godine, a u kojem se i dan danas okupljaju ovdašnji pravoslavni vernici, naročito na Petrovdan. Hram Svetih Apostola Petra i Pavla u Polači jedan je od najstarijih pravoslavnih hramova na području Kninske Krajine.
Polaču su u ranom srednjem veku naselili Srbi, i to još pre nego što su car Dušan i srpski kralj Tvrtko Kotromanić proširili svoje carstvo do Trogira, Šibenika i Benkovca. Deo srednjovekovne srpske pokrajine Travunije svojim obodom dopirao je do Knina. Dolaskom Osmanlija, srpsko stanovništvo se na ove prostore doseljava u većem broju.
– Predački zavet polačkih Srba jeste da oni, koji su danas rasejani širom sveta, ne zaborave šta su, ko su, odakle dolaze i ko su im preci. To je dužnost svih, bez obzira gde se danas nalaze – kaže Stanko Antić.
U Polači se i danas s ponosom pominje da je Gavrilo Princip poreklom upravo iz oveg sela. Kuća Principovih u Polači bila je u zaseoku Čeka. Gavrilov deda, Đuro Princip, je ubio mletačkog providura, pa se iz Polače odselio u Obljaj kod Grahova, ispod planine Obljaj, daleko od Polače oko 25 kilometara.
Iako je Srba u Polači iz godine u godinu sve manje, još uvek će na neka bolja i srećnija vremena podsećati priče, kojih bar u ovom selu ne nedostaje, a koje meštani jedni drugima, ali i njima dragim gostima, još uvek rado prepričavaju.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
The post Mesto u kom života ima najviše u sećanjima appeared first on srbi hr.
