Marička bitka ili Boj kod Černomena odigrao se na današnji dan 1371. godine. Malobrojna turska vojska sukobila se sa višestruko jačim srpskim trupama pod vođstvom kralja Vukašina i njegovog brata despota Jovana Uglješe.
Ishod je bio poražavajući – iako malobrojniji, Turci su uspeli da „do nogu“ potuku srpsku vojsku, a poginula su oba brata Mrnjavčević. Ovaj boj predstavlja početak osmanlijskih osvajanja teritorija kojima je vladao srpski car Dušan.
Iako su Srbi u svojoj istoriji uglavnom vodili oslobodilačke ratove, Marička bitka nije bila taj slučaj. Naime, despot Uglješa je zajedno sa bratom, kraljem Vukašinom, rešio da napadne Turke i krenuo im je u susret. Međutim, ishod nije bio onakav kakvim se despot nadao – kaže za Dnevno.rs istoričar Dobrica Jovičić.
O samom toku bitke danas se malo zna. Na osnovu dostupnih izvora izgleda da su Turci napali preko noći i srpsku vojsku zatekli nespremnu. Pokolj koji se zatim dogodio kod Černomena na Marici skoro niko nije preživeo. Nakon boja Turci su mesto prozvali „sirf sindigi“ – mesto gde su Srbi izginuli.
Da li su Srbi na Marici bili pijani?
Za poraz Srba na Marici traženi su mnogi izgovori, pa se u nekim istorijskim izvorima pominjalo i to da je vojska noć pre boja bila pijana.
– To je mit i o tome nikada nije pronađen nijedan pravi dokaz!Nekako mi se čini da je narod u godinama koje su usledile tražio bilo kakav izgovor za srpski poraz, pa da je čak i pijanstvo bilo bolja varijanta od činjenice da su nas Turci uhvatili nespremne i na prepad – smatra istoričar Dobrica Jovičić.
– Černomen se danas nalazi na samom severu Grčke i zove se Ormenio, ali je još uvek poznat kao „mesto pogibije Srba“. Marička bitka je upravo to i bila! Neki izvori navode da je srpsku vojsku činilo 60 hiljada Srba. To možda jeste preuveličano, verovatnije su združene snage braće Mrnjavčevića brojale oko 20 hiljada vojnika, ali je nesumnjivo da su svi oni izginuli. Navodno je preživelo samo 30 ljudi, a i oni su bili teško ranjeni – priča Jovičić.
U boji protiv Turaka despota Uglješu je podržao samo brat, kralj Vukašin. Razjedinjena onovremena srpska vlastela nije se odazvala na poziv Mrnjavčevića da zajedno stanu na put turskim osvajačima. Pored faktora iznenađenja, i ovo se često navodi kao razlog turske pobede.
Po mnogo čemu Marička bitka je bila važnija od Kosovske, iako je ova druga ostala mnogo više u svesti našeg naroda. Turci koji su bili hiljade kilometara udaljeni od Srba odjednom su se nalazili u Makedoniji. Svi naknadni padovi i osvajanja – teritorija današnje Rumunije, Kosova, Crne Gore, pa i Srbije, počeli su porazom na Marici – ističe naš sagovornik.
Bitka na Marici bila je početak propasti srpskog srednjovekovnog carstva. Nakon smrti kralja Vukašina njega je nasledio sin Marko, srpskoj istoriji poznatiji kao Kraljević Marko. On nije uspeo da odbrani svoje teritorije i nedugo posle bitke postao je turski vazal.
Nedugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uroš i time se ugasila dinastija Nemanjića. Državu su razgrabili oblasni gospodari, a Turcima je bio otvoren put ka Evropi.
Vreme kada su živi zavideli mrtvima
Jedan od najboljih i ujedno najstariji srpski opis Maričke bitke dao je monah Isaija. Njegove reči koristili su i mnogi kasniji istoričari da predoče katastrofalne posledice ovog srpskog poraza.
„I tolika nužda i zlo ljuto obli sve gradove i krajeve zapadne, koliko ni uši slušaše ni oči videše. Prosuše se Ismailćani i poleteše po svoj zemlji i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu. Takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanka sveta. I uistinu, tada živi oglašavahu za blažene one koji su ranije umrli.“
