U Americi je, kao što znate, godina predsedničkih izbora. Ovde su u velikoj meri glavna sredstva za politički marketing i kampanje – strah i mržnja. Džon Mekejn plaši glasače da će Amerika da izgubi rat u Iraku, ako ne izaberu njega. On i Hilari Klinton plaše glasače – ako oni ne budu izabrani da će onda šanse za novi teroristički napad na Ameriku drastično biti povećane. Barak Obama, sa svoje strane, plaši glasače da ako on ne bude izabran to bi garantovalo uspeh politike po starom, koja bi Ameriku dovela do izolacije i eventualno bi značilo ekonomsku, vojnu i političku propast zemlje.
Što se tiče mržnje, u Americi se ovom emocijom manipuliše indirektno i koriste se tajne predrasude i neizrečene mržnje. Tako da Mekejn i Klintonova povezuju svoju manipulaciju mržnjom s rasnim šovinizmom i netrpeljivošću prema muslimanima, dok Obama sa svoje strane indirektno potpaljuje mržnju, koja postoji među velikim brojem stanovnika, prema sadašnjem predsedniku Džordžu Bušu, a u samoj Demokratskoj stranci koristi mržnju prema Hilari Klinton.
Da li vas ovo podseća na nešto? Mržnja i strah, kao glavni politički instrumenti, prisutni su ne samo u Srbiji nego kada pogledate po celoj regiji vidite da sličnu politiku vode skoro svi političari, od Hrvatske pa do Albanije. Glasači se najlakše mobilišu na bazi populizma, a populizam se zasniva na tome da neko ili neka grupa moraju da odgovaraju ili, bolje rečeno, da budu krivi za sve što ne valja u zemlji. U Srbiji to znači da neki koriste strah od radikala da bi ojačali svoje pozicije. Drugi koriste strah od Zapada u istu svrhu, a jedan broj ljudi je izgradio sopstvenu političku budućnost na bazi straha od vlade ili, bolje rečeno, od onih koji su trenutno na vlasti. Za sve ove grupe mržnja i netrpljivost direktno prate politiku straha. Ne može biti straha, a da se neko ne mrzi. Koliko sada ljudi mrze i plaše se Vojislava Koštunice, a koliko se plaše Borisa Tadića ili Tome Nikolića? U Srbiji, kao i generalno kroz celu regiju Balkana, nema politike koja se izgrađuje na bazi argumenta ili ozbiljnih političkih stavova. Što je najgore, nema borbe za vlast koja se zasniva na konkurenciji ozbiljnih politički suprotstavljenih stavova.
Zbog toga, imamo situaciju u kojoj niko ne može da garantuje da ova mržnja i strah mogu da se kontrolišu i da će samo da budu usmereni prema političkim protivnicima. Kad strah vlada i kad mržnja prati, oni ne biraju žrtve ni saveznike. Tako da bes, frustraciju i ogorčenje koji su zadesili mnoge građane Srbije posle proglašenja nezavisnosti Kosova, ne treba potcenjivati. Ovaj strah i mržnja koji su sve prepoznatljiviji u Srbiji ugrožavaju ne samo borbu patriota ili nacionalista za Kosovo (kako ih protivnici nazivaju), oni takođe ugrožavaju i put Srbije prema Evropskoj uniji.
Mržnja prema pekarima i trgovcima albanskog ili goranskog porekla, ili uopšte prema Albancima, ne samo da je pogrešno usmerena nego je štetna. Štetna je zato što Srbija ne može biti jaka, a još manje može biti demokratska ako se oni koji su najranjiviji, poput manjina, ne osećaju slobodni ili ravnopravni kao građani. Deljenje hleba besplatno možda utiče na nas da se osećamo bolje zato što štetimo Albancu, ali to je izraz naše nesposobnosti i bespomoćnosti pred nepravdom kojesu Srbiji počinile Evropska unija i Amerika. I da ta pekara ili trgovina propadne, to samo šteti tom komšiluku, a još je gore zato što mržnja kada se pojavi u komšiluku šteti svima koji žive u njemu. Mržnja je golemi teret, ne samo za žrtve te mržnje nego i za one koji je u sebi nose. Velika nepravda ne može da se pobedi preko drugih nepravdi, makar one bile i manje.
Jedini izlaz iz politike mržnje i straha jeste da političari u Srbiji prestanu da se kriju iza Kosova i da prihvate odgovornost za svoja uverenja i svoje stavove, iako to možda vodi u pravcu političkog poraza. Oni koji zagovaraju politiku koja tvrdi da Srbija ima samo jedan put, a da je to put koji vodi u Evropsku uniju moraju da budu odgovorni i da objasne prvo zbog čega žele da uđu u Evropsku uniju. Da li zato što EU predstavlja neke veće vrednosti ili zbog toga što bi taj ulazak u Uniju doneo Srbiji materijalno dobro. Oni isto tako imaju odgovornost da nam kažu da li hoće ulazak u EU po svaku cenu i da li im je važniji ulazak u EU od borbe protiv nepravde oko Kosova? Oni koji zagovaraju politiku koja se suprotstavlja ulasku u EU zbog Kosova, imaju obavezu i odgovornost da objasne građanima gde bi oni da odvedu Srbiju? Koji je to put koji oni nude Srbiji i da li su spremni da žrtvuju ulazak u EU za borbu zbog Kosova?
Mi Srbi, pogotovo političari, jako smo dobri u tome da kažemo šta nećemo, ali smo najgori kada dođe do toga da objasnimo šta hoćemo. Radije izbegavamo odgovornost da se izjašnjavamo i koristimo politiku straha da prikrijemo sopstvene nesposobnosti i mane. Ko god hoće da vodi Srbiju mora jasno da kaže gde hoće da je vodi i kako namerava da tamo stigne.
